ДВАЕСЕТ И ЧЕТВРТА НЕДЕЛА ПО ПЕДЕСЕТНИЦА
„Он им рече: Не плачете, таа не е умрена, туку спие“
(Лука 8: 52)
ВО ИМЕТО НА ОТЕЦОТ И СИНОТ И СВЕТИОТ ДУХ!
Со Своето Воскресение Господ Исус Христос ги победи двата најголеми непријатели на човечкиот живот и човечкото достоинство – смртта и гревот. Овие два непријатели на човечкиот род родени се уште тогаш, кога првиот човек се одродил од Бога, погазувајќи ја заповедта за послушност кон својот Творец. Можеби и затоа човекот отсекогаш се плашел од феноменот наречен смрт, зашто разумот, потемнет од гревот, не можел да ја сфати во потполност суштината на смртта, па оттука следуваат и човечките солзи, плачења, лелекања секојпат кога ќе дојдеме во допир со неа.
И денешниот евангелски настан од Христовото време нè доближува до тој наш непријател – смртта, но овојпат, оваа средба со смртта е пропратена со присуството на Спасителот Христос во овој настан и со Неговите утешителни зборови, упатени до Јаир, таткото на умреното дванаесетгодишно девојче, до неговото семејство и неговите пријатели, а кои зборови гласат: „Не плачете, таа не е умрена, туку спие“ (Лука 8: 52).
Древните христијани смртта не ја сфаќале како крај и конечен пораз, туку како почеток. Смртта за нив претставувала врата која се отвора и која допушта влез во вечноста. За разлика од нив, Евреите, од чиј род бил и Јаир и неговото семејство, но и поголем број од денешните христијани, немале вакво мислење и сфаќање за смртта. Свети Јован Златоуст во една молитва се обраќа кон Бога да ни подаде постојано „сеќавање на смртта“. Кога ова ќе му се каже на современиот човек, кој е сличен на неверниците од Христовото време, тој би реагирал одбивно и со гнасење, па оттука за него се туѓи и нелогични зборовите на Црквата. Да замислиме, на што би личел секој момент од нашиот живот, кога би биле свесни дека тој би можел да ни биде и последниот, дека ни е подарен заради достигнување на некој вид на совршенство, дека зборовите кои во тој момент ги изговараме се нашите последни зборови, па затоа тие мора да ја изразуваат сета убавина, сета мудрост, сето знаење и сета љубов која сме ја стекнале во текот на животот. Ако ние сме барем малку свесни што претставува секој момент од нашиот живот, тогаш нашето живеење би имало таква сила и длабочина, што на друг начин и не би можеле да ја добиеме. Ние се движиме од минатото кон иднината, а речиси никогаш вистински не ги доживуваме моментите на сегашноста.
Од овие зборови заклучуваме дека смртта, помислата на смртта, сеќавањето на смртта е единствена сила која е способна да го направи нашиот живот да биде интезивен, активен и творечки. Денес, кога присуствуваме на настанот на воскреснувањето на Јаировата ќерка, ние не можеме да размислуваме за смртта како за возвишен, или, пак, несреќен настан. Сфаќањето за смртта, кое денес ни го дава Господ Исус Христос, е многу посложено. Накратко, заклучуваме дека Бог не нè створил за смрт и уништување, туку нè створил за вечен живот. Нè повикал за бесмртност, и тоа не само за бесмртност преку воскресението, туку и за бесмртност која не ја познала смртта. Смртта дошла како последица на гревот. Дошла, зашто човекот го изгубил Бога и избегал од Него, и затоа што побарал патишта по кои сè би можел да постигне без Бога и независно од Него. Во моментот кога човекот му свртил грб на Бога и кога погледнал во бескрајот пред себе, за него повеќе не постоел Бог, а бидејќи Бог е единствен извор на животот, на човекот не му преостанало ништо друго, освен да ја вкуси смртта.
Секојдневно сме сведоци дека кога некој ќе умре, сите сме во жалост, исполнети со солзи и тага по починатиот. Така било и во домот на Јаир, како што слушнавме од денешното Евангелие. Гледајќи ги овие жални моменти во нашиот живот, ние со ужас можеме да заклучиме дека, во краен случај, гревот е оној вистински виновник кој ги усмртува луѓето. Но, ние можеме и да го негираме фактот дека смртта ја примаме како последен збор, како последен настан во нашиот живот. Со право плачеме по починатите, бидејќи смртта не би требало да ја има. Од друга страна, пак, можеме и да се радуваме за починатите, бидејќи за нив почнува нов, вечен и слободен живот. Затоа е подобро да плачеме за себе и над себе, заради чувството што повеќе во овој живот нема да бидеме во нивна близина, но истовремено, мораме да го научиме и запаметиме она, кое Стариот Завет го предвидел и претскажал, кога рекол: „Љубовта е јака како смртта“. Таа иста љубов никогаш не дозволува споменот за саканите ближни да исчезне, туку секогаш го чува во нашето срце.
Православната Црква учи и исповеда дека воскреснатиот Господ ја победи смртта, но сепак, многумина се прашуваат зошто луѓето сеуште умираат? Секој, кој влегува во овој живот низ мајчината утроба, тој од овој живот излегува низ смртта и гробот. Тоа е правило и закон. Разликата е во тоа што за нас, православните христијани, кои во Христа умираме, смртта не е повеќе мрачна бездна, туку раѓање во нов живот и враќање во својата татковина. Гробот за нас повеќе не е и не смее да биде вечна темнина, туку само еден влез, на кој нè пречекуваат Божјите светли ангели. Затоа, во право е блаженопочинатиот епископ Гаврил Светогорецот кога вели дека „не треба крајот на животот да го гледаме во темниот отвор на студениот гроб, туку во смртта да гледаме триумфална порта низ која се влегува во нов живот, во Царството небесно, приготвено за победниците над злото во светот“. За сите оние кои се исполнети со љубов кон човекољубивиот Господ, гробот постанал само последна пречка, и тоа пречка слаба како пајажината, за да стапи во присуството на Бога. Затоа свети апостол Павле извикува: „За мене живот е Христос, а смртта – придобивка“ (Филип. 1: 21). Со Христовото воскресение гробот повеќе не е длабока бездна, бидејќи Он го исполни со Самиот Себе; ниту е повеќе мрачен, зашто Он го осветли; ниту гробот е стравотија и ужас, бидејќи не го означува крајот на животот, туку почетокот; ниту гробот е наша вечна татковина, туку само врата за влез во вистинската татковина. Токму затоа Господ Христос им рекол на присутните во домот кај Јаир: не плачете, девојчето само спие, зашто смртта во Божјото присуство е обессилена. Разликата меѓу смртта пред и по Христовото воскресение е како разлика меѓу еден страшен пожар и пламенот на една свеќа (Епископ Николај Велимировиќ).
Што губи верниот човек во гробот, ако не само еден покров на телото, кој ја обвиткувал неговата бесмртна душа и ја криел од неа нејзината вистинска татковина? И што, при таа чудна промена во животот, човекот остава зад себе, ако не само земните распадливи нешта, кои ѝ пречат на вистинската среќа и ги намалуваат нашите вистински радости. Затоа, за православниот христијанин, денот на смртта е подобар од денот на раѓањето, бидејќи во темнината на смртта се крие некое друго раѓање за нов живот, кое е милиони пати подрагоцено од земниот и минлив живот.
Кога човекот преку смртта ќе се ослободи од земните врски, тој набргу ќе го запознае вечното блаженство на небото, подготвено за праведниците уште од создавањето на светот. Затоа, да престанеме да се плашиме кога ќе го здогледаме гробот, бидејќи ние сме создадени и препородени за бесмртност. Почесто да го вперуваме погледот кон небото и на тој начин да се исполнуваме со голема надеж. Почесто да мислиме за смртта, бидејќи таа ќе ни го отвори патот кон славата. Ако ние понекогаш ја заборавиме смртта, да бидеме сигурни дека таа нас нема да нè заборави. Ние ѝ припаѓаме неа уште од своето паѓање во грев и нејзината добивка никогаш нема да избега. Дека таа ќе дојде – тоа е сосема сигурно, но денот на нејзиното доаѓање е неизвесен. И затоа, да мислиме на смртта за да бидеме подготвени да ја дочекаме во секое време од нашиот живот, па на таков начин да тргнеме во средба со нашиот Бог. Амин!
Протоереј Златко Ангелески
************************************************
В името на Отца и Сина и Светия Дух! Всеки човек в своя живот макар и веднъж се е обръщал към Бога с просба, с молба, с прошение, т. е. с молитва. Даже закоравелият безбожник-атеист, когато Господ, по Своята милост, му напомня за неговите немощи, несъвършенство и беззащитност, се обръща към Бога, ако не в ума си, то в сърцето си, нали по думите на древния учител на Църквата Тертулиан „душата на човека по природа е християнка”.
Така и в днешното Евангелско четиво началникът на синагогата Иаир „като падна в нозете на Иисуса, молеше да Го да отиде в дома му”. Защо молел? Защото неговата дванадесетгодишна дъщеря била тежко болна („на умиране”).
Би ли започнал той да моли Иисуса, бидейки началник на синагогата, когато водачите на израилския народ вече търсели свидетелства против Христа, за да Го обвинят и предадат на смърт, и синагогата вече се готвила да затвори вратите за всички повярвали в Христа като в Месия, Спасител на света. Имал ли той вяра както учениците на Божествения учител, Който имал „думи за вечен живот”? Не. Свидетелство за това е, че той молел Иисуса да дойде у дома му, вярвайки само в някаква сила, която притежава Христос и с която Той може да изцели неговата дъщеря. Той още не знае, че Този, Когото „притиска” тълпата хора желаещи да видят Неговия Божествен Лик и да чуят Неговите Божествени слова, може с една дума да изцели болния, да възкреси мъртвия, да очисти прокажените, да освободи бесноватия, да даде зрение на слепия, с пет хляба да нахрани пет хиляди души. И Господ му помага да се укрепи във вярата, да познае Неговата Божествена Сила. Пред неговите очи става чудо. Жената, страдаща дванадесет години от кръвотечение и не можеща да се изцели от никакви лекари, похарчила за лечението всички свои средства („целия си имот”), се изцелява от едно докосване до ризата Христова. Множество хора обкръжавали Спасителя, притискали Го, значи се докосвали до Него, и мнозина от тях били болни, мнозина се нуждаели от помощ. Но само една жена получила изцеление, защото тя вярвала в Божествената Сила на Христа и, както ние четем у другите евангелисти, тя мислела в себе си: „Ако само се допра само до дрехите Му, ще оздравея”. И Сам Господ й казва: „Дерзай дъще, твоята вяра те спаси” – и добавя още по-важните думи: „иди си с миром”. Може да си представим радостта на тази жена. Тя не само се избавила от болестта, тя получила в дар за своята вяра мир в душата. А мирът в душата ражда сърдечна любов, сърдечната любов дава радост, несравнима радост, радос,т която никой и нищо не може да отнеме, радост, която привежда към вечната радост. Ето, какво получила кръвотечивата жена за своята вяра, за желанието да се докосне до краищата на дрехата на Христос.
Ние също, както множеството народ, притискаме Господа със своите просби, молби и въздишки. И ние докосваме дрехата Христова, идвайки в храма, палейки свещи, поръчвайки молебени и четиридесетници, но не чуваме в сърцето си думите на Спасителя: „твоята вяра те спаси”, не чуваме, защото нямаме тази вяра в човеколюбието на Господа, в Неговото милосърдие, в Неговата Божествена Сила. Нашите свещи, молебени и акатисти – това не е проявление на вярата в Христа Спасителя, а вяра в свещта или в прочетения акатист. Често в църквата идват хора не на бдение, не на литургия, а когато няма църковна служба, изваждат бележка и казват: „Ние трябва да поръчаме, – и четат от листчето: молебен с акатист на Киприан и Юстина. Казвам: „А не искате ли да се помолите на Господа Бога?” „Не, не ни е нужно,- и пак от листчето: „молебен с акатист”. „Кой ви изпрати?” – питам. „Бяхме при една баба и тя ни каза”. „Така, значи, за вас не Христос е Спасител, а бабата?”. И ето такива просители притискат Иисуса, докосват ризата Му и си остават с акатистите. А нали може, както тази евангелска жена, с дълбока вяра, несъмнена надежда, със смирено упование да се докоснем само до краищата на дрехата на Спасителя с гореща молитва, с усърдно участие в богослуженията, чрез църковните тайнства и с радостта да чуем Божествените думи „Иди си с миром”. Тогава ние ще бъдем свидетели на много чудеса, които твори Господ, по Своята милост, и днес с всеки от нас. И на нас Господ ще ни каже в печали, в беди, в нещастия, в болести и напасти: „Не бой се, само вярвай”.
Тези думи били казани на Иаир, бащата на умиращата девица, когато го известили за смъртта на дъщеря му. „Дъщеря ти умря; не прави труд на Учителя”,- казали му. Какви страшни думи за бащата на дванадесетгодишната дъщеря и колко убийствени били те за началника на синагогата. Но Господ, отново по Своята милост, го подготвил за това страшно известие. Той току-що бил свидетел на чудото с изцелението на страдащата дванадесет години от кръвотечение жена. Иаир чул думите, отправени към нея: „твоята вяра те спаси”. Господ още го ободрява: „не бой се, само вярвай, и спасена ще бъде”.
И Божественият Учител влиза неговия дом. И отново наоколо неверие, насмешки и неприязън. Всички плакали и ридаели за умрялата. Но Иисус казал: „Не плачете; тя не е умряла, а спи”. И всички се надсмивали над Него, знаейки, че тя е умряла – така разказва Евангелието. И става още по-чудно събитие: по думите на Спасителя „Момиче, стани!” се възвръща духът й тя става. За да увери смутените, от станалото чудо и от неочакваната радост, родители в действителността на възкресяването на тяхната дъщеря, Христос заповядал да й дадат да яде.
А какво е нужно за нас, за да се уверим във всеобщото, а значи и в нашето възкресение? В това ни уверява Всеславното Възкресение на Самия Господ Иисус Христос и словото Божие, в това число днешното евангелско четиво. Обърнете внимание на думите от Евангелието: „и възвърна се духът й; тя веднага стана”. Духът на умрялата девойка се възвърнал, т. е. възвърнала се душата й. Значи тя (душата) не е изчезнала, не е умирала, а някъде отишла, отделяйки се от тялото и после, по думата на Спасителя, се върнала в тялото и девицата станала, възкръснала. Нима за нас това не е уверение? И това е най-голямата Божия милост към нас. Да си припомним тропара на Лазаровден: „За да ни увериш в общото възкресение, преди Твоите страдания, Христе Боже, си въздигнал от мъртвите Лазаря…”
Въздигни и нас, Боже, от греховния сън, увери ни в Твоето милосърдие и дай ни със сърцето да чуем думите: „Твоята вяра те спаси. Не бой се, само вярвай и спасена ще бъде душата ти”. Амин.
Превод: Прот. Йоан Карамихалев
***************************************************
Току-що, скъпи братя и сестри, ние с вас чухме благата вест за възкресяването от Господа Иисуса Христа на умрялата дъщеря на началника на иудейската синагога Иаир, който виждайки, че дъщеря му вече умира, взема решение да отиде за помощ при Иисуса, за Чиято слава и сила той сигурно вече неведнъж е чувал. Чухме също и за изцелението от Господа на една кръвотечива жена, страдаща от своя недъг в течение на 12 години, изхарчила за безуспешно лечение цялото си имане. Тя също взела решение да отиде при Христа и тайно да се докосне до Него, защото, според закона, предвид на нейната нечистота тя явно не могла да пристъпи, но тя слушала за Него, че „целият народ гледаше да се допре до Него, защото от Него излизаше сила и изцеряваше всички” (Лк. 6:19).
И така, пред нашия мислен взор са два различни човека, което ги обединявала скръбта и които имали сега една цел: да отидат при Иисуса. Двамата, ръководени от вярата ,получили извънредна помощ от Него. Отначало жената от докосването се изцелила от своя многолетен недъга, после и Иаир се утешава с възкресяването на своята дъщеря. И на жената и Иаир Господ говорил за вярата. „Дерзай дъще! Твоята вяра те спаси!” – било казано от Господа на жената. „Не бой се, само вярвай”, – казал Христос на Иаир.
Станалите преди 2000 години събития са напълно реални и в наше време. Кой от нас не е изпитвал болести? Кой от нас не е страдал от безизходност при болести на близки и родни нам хора? На кого от нас не се налагало да се раздели с роднини вследствие на неизлечима, дълга и мъчителна болест? Кой от нас не се е оказвал в състоянието на тази жена, която изхарчила цялото си имане за лечение и не получила от това никаква полза? Но кой от нас в такива скръбни житейски обстоятелства се е обръщал към Бога, кой от нас, имайки крепка и жива вяра, видял спасението само в Него? И кой от нас с дръзновение, просейки помощ и изцеление от Бога, не желаейки при това и пръста да си помръдне за изменение на своя предишен греховен, но сладостен начин на живот, не се е отчайвал след първото още прошение, че ще остане нечут?
Какъв резултат очаква от нас Господ, допускайки да изпаднем в такива тежки обстоятелства? Апостол Павел пише в своето послание, че Господ желае спасението на всички, и затова по Своя всеблаг промисъл всички насочва към спасение. Но спасението ние разбираме различно. Предимно ние считаме спасението за избавление от земните страдания, което отчасти е и вярно, защото Господ за укрепване на вярата на Своите верни и тук помага. Но Сам Христос говорил за спасението от властта на греха, от властта на дявола, от властта на вечната смърт, което Той и сътворил със Своите кръстни страдания и възкресението от мъртвите. Така че именно, защото ние, именувайки себе си номинално християни, на практика не сме такива, защото нашият живот свидетелства за противното, – Господ ни напомня за Себе Си, допускайки за нас болести и страдания. Когато пък ние се намираме в състоянието, в каквото се намирали нашите днешни евангелски герои, а по-точно в състояние на безизходност и безпомощност, ние отиваме при Бога. Затова може с увереност да се каже, че дадените скърби ние трябва да разбираме като призив към покаяние, призив към вяра, призив към изменение на себе си и на начина си на живот. Ако има такова намерение, то Господ ще чуе и ще изпрати Своята сила и помощ.
Искрената, дълбока, сърдечна вяра е способна да привлече към нас висшите сили на Божието всемогъщество. Не е важно, че сега ние не виждаме Христа с телесните си очи: Той е с нас „през всички дни до свършека на света” (Мат. 28:20). И днес ние имаме много повече възможност, отколкото Неговите съвременници. Ние имаме възможност да встъпим в тясно вътрешно общение с Христа чрез причастяване с Неговите Тяло и Кръв, което се явява залог за нашето спасение. Господ се отдава целия, ние трябва само да вземем този безценен дар. „Вкусете и ще видите, колко благ е Господ” – казва Псалмопевецът. Затова, накрая ми се иска отново да подчертая, че Божията благодат е жива и действена, дава ни се от Бога като дар, но от нас се изисква вяра, жива, дълбока, съединена с живот според вярата и с покайно чувство. Амин.
Превод: прот. Йоан Карамихалев
**********************************************
Неделя На утренята Ев. Марк. 16:1-8. На литургията Еф. 2:14-22. Ев. Лук. 8:41-56.
Понеделник 2Сол. 1:1-10. Ев. Лук. 12:13-15:22-31.
Вторник 2Сол. 1:10-2:2. Ев. Лук. 12:42-48.
Сряда 2Сол. 2:1-12. Ев. Лук. 12:48-59.
Четвъртък 2Сол. 2:13-3:5. Ев. Лук. 13:1-9.
Петък 2Сол. 3:6-18. Ев. Лук. 13:31-35.
Събота Гал. 1:3-10. Ев. Лук. 9:37-43.
****************************************************
Недела – на Утрената
1. Штом мина сабота, Марија Магдалина, Марија Јаковова и Саломија купија мириси, за да
дојдат и Го помажат Исуса.
2. И во првиот ден од седмицата, дојдоа на гробот многу рано, кога изгреваше сонцето.
3. па си зборуваа помеѓу себе: „Кој ќе ни го одвали каменот од вратата на гробот?”
4. И кога погледнаа, видоа дека каменот е одвален, а тој беше многу голем.
5. Штом влегоа во гробот, видоа еден млад човек, облечен во бели алишта, како седи од десната страна; и се уплашија многу.
6. А тој им рече: „Не бојте се! Вие Го барате Исуса Назареецот, Распнатиот. Он воскресна, не е овде. Еве го местото каде што беше положен.
7. Но одете, кажете им на учениците Негови и на Петра, дека Он пред вас ќе отиде во Галилеја; таму ќе Го видите, како што ви беше рекол.”
8. Па, штом излегоа, побегнаа од гробот, зашто ги опфати страв и ужас, и никому ништо не рекоа, оти се боеја.
*******
Недела – на Литургијата
14. Зашто Он е нашиот мир, Кој од двата народа направи еден и ја разруши преградата, што беше меѓу нив,
15. откако со плотта Своја го уништи непријателството, а со учењето Свое – Законот на заповедите го обессили, за да создаде во Себеси од двата народа еден нов човек, правејќи мир,
16. и во едно тело да ги помири обата народа со Бога преку крстот, откако на него го уништи непријателството.
17. И, откако дојде, Он ви благовести мир, на вас далечни и блиски.
18. зашто преку Него и едните и другите имаме пристап при Отецот, во еден Дух.
19. И така, вие веќе не сте туѓи и придојдени, туку сте им сожители на светиите и свои на Бога,
20. оти се утврдивте на темелите, поставени од апостолите и пророците, имајќи Го како аголен камен на темелот Самиот Исус Христос,
21. врз Кого целата зграда, стројно зглобена, прераснува во свет храм на Господа;
22. врз Кого и вие ќе се соѕидате во живеалиштето Божјо преку Духот.
*****
41. И ете, дојде еден човек, по име Јаир, кој беше управник на синагогата. Па кога падна пред нозете Исусови, Го молеше да појде во домот негов,
42. зашто имаше една единствена ќерка на дванаесет години и таа умираше. А кога одеше Исус, народот се туркаше во Него.
43. И една жена, која страдаше дванаесет години од крвотечение, и сиот свој имот го беше потрошила по лекари, а ниеден не можел да ја излекува,
44. пристапувајќи одзади, се допре до крајот на Неговата облека и наеднаш ѝ престана
крвотечението.
45. И рече Исус: „Кој се допре до Мене?” А кога сите се откажуваа, Му рече Петар и оние што беа со Него: „Учителе, народот Те опколил и Те притиска, а прашуваш: »Кој се допре до Мене?«“
46. Но Исус рече: „Некој се допре до Мене, зашто сетив дека излезе сила од Мене.”
47. Жената, штом виде оти не може да се сокрие, со треперење пристапи, па како падна пред Него, Му кажа пред сиот народ зошто се допрела и дека веднаш оздравела.
48. А Он ѝ рече: „Не бој се, ќерко, верата твоја те спаси; оди си со мир!”
49. Додека Он уште зборуваше, дојде некој од управникот на синагогата и Му рече: „Ќерка ти умре; не мачи Го учителот!”
50. Но Исус, штом го чу тоа, одговарајќи, му рече: „Не бој се! Само верувај и ќе биде спасена!”
51. А кога пристигна во куќата, никому не му позволи да влезе, освен на Петра, Јована и Јакова, и на таткото и мајката на девојката.
52. Сите плачеа и ридаа по неа. Но Он им рече: „Не плачете, таа не е умрена, туку спие.”
53. И му се потсмеваа, знаејќи дека е умрена.
54. А Он откако ги истера сите, ја фати за рака и извика, велејќи: „Девојко, стани!”
55. И се поврати нејзиниот дух, и се дигна веднаш, и заповеда да ѝ дадат да јаде.
56. И се зачудија родителите нејзини. А Он им заповеда, никому да не кажуваат за тоа што стана.
********
Понеделник –
1. Од Павла, Силвана и Тимотеја до црквата Солунска во Бога Отецот наш и Господа Исуса Христа:
2. благодат вам и мир од Бога Отецот наш и Господа Исуса Христа!
3. Должни сме секогаш да Му благодариме на Бога за вас, браќа, онака како што прилега, затоа што верата ваша необично многу расте, и заемната љубов кај сите вас да изобилува,
4. така што ние самите да се фалиме со вас во Божјите цркви за вашето трпение и вера, при сите прогони и маки, што ги поднесувате
5. тоа е доказ за праведниот Божји суд, дека вие ќе се удостоите со царството Божјо, за кое страдате.
6. Бидејќи справедливо е пред Бога да им ги врати маките ваши на оние, што ве мачеа,
7. а вам, на мачените, да ви даде утеха заедно со нас, кога Господ Исус ќе се јави од небото со ангелите на Својата сила,
8. во пламенен оган да им се одмаздува на оние, кои не Го познаваат Бога, кои не се покоруваат на Благовестието на нашиот Господ Исус Христос
9. и кои со вечна погибел ќе бидат казнети од лицето на Господа и од славата на Неговата моќ,
10. кога ќе дојде Он за да биде прославен во оној ден среде Своите светии, и да Му се восхитуваат сите оние што поверуваа, а исто така и вие, бидејќи со вера го примивте нашето сведоштво.
*****
13. Некој од народот Му рече: „Учителе, кажи му на мојот брат да го раздели со мене наследството!”
14. А Он му рече: „Човеку, кој Ме постави да ви судам или да ве делам?”
15. Потоа им кажа: „Гледајте и пазете се од лакомство, оти животот на човека не зависи од изобилието на неговиот имот.”
22. И им рече на учениците Свои: „Затоа ви велам: не грижете се за душата своја, што ќе јадете, ниту за телото свое, што ќе облечете.
23. Зашто, душата е многу поскапа од храната, и телото – од облеклото.
24. Погледајте ги гавраните како ни сеат, ни жнеат; тие немаат скривници, ниту житници и Бог ги храни; а колку сте поскапи вие од птиците?
25. Па и кој од вас, грижејќи се, може да му додаде еден лакот на својот раст?
26. И така, кога ни најмалото нешто не можете да го направите, зошто се грижите за друго?
27. Погледајте ги лилјаните како растат: ни се трудат, ниту предат; но ви велам, дека ни Соломон, во сета своја слава, не се облече така, како еден од нив.
28. Ако, пак, тревата во полето, која денес ја има, а утре се фрла во оган, Бог така ја облекува, тогаш колку повеќе вас, маловерни!
29. Па затоа и вие, не барајте што ќе јадете или што ќе пиете; и не се загрижувајте!
30. Сето тоа го бараат и незнабошците на овој свет; а вашиот Отец знае дека тоа ви е потребно.
31. Но барајте го царството Божјо, и сето тоа ќе ви се придаде!
******
Вторник –
10. кога ќе дојде Он за да биде прославен во оној ден среде Своите светии, и да Му се восхитуваат сите оние што поверуваа, а исто така и вие, бидејќи со вера го примивте нашето сведоштво.
11. Затоа и се молиме секогаш за вас, да ве удостои нашиот Бог за звањето и да се исполни со сила секоја желба за добрина и секое дело на верата,
12. та да се прослави во вас името на нашиот Господ Исус Христос, и вие во Него по благодатта на нашиот Бог и на Господа Исуса Христа.
2. Проречување за отпадникот и противникот Христов пред повторното доаѓање на Господа.
1. А што се однесува до доаѓањето на нашиот Господ Исус Христос и нашето собирање при Него, ве молам, браќа,
2. да не се поколебате лесно во мислите свои и да доаѓате во ужас било преку духот, било преку словото, или преку послание, како да е од нас испратено, како божем настапува веќе Христовиот ден.
******
42. Тогаш Господ рече: „Кој е тој верен и мудар слуга, кого го поставил неговиот господар над своите слуги, за да им дава потребна храна на време?
43. Блазе на тој слуга, чиј господар, кога ќе дојде, го затече така да постапува!
44. Вистина ви велам, дека тој ќе го постави него над целиот свој имот.
45. Ако, пак, тој слуга рече во срцето свое: »Нема скоро да дојде мојот господар!« па почне да ги бие слугите и слугинките, да јаде и пие и да се опива,
46. господарот на тој слуга ќе дојде во ден, во кој не очекува, и во час што не го знае, па ќе го оддели и ќе го постави меѓу неверните.
47. А оној слуга, кој ја знае волјата на својот господар и не се приготвил и не постапил според волјата негова, ќе биде многу биен.
48. Кој, пак, не знаел и направил нешто достојно за казнување, ќе биде малку биен. Кому е многу дадено, многу и ќе се бара од него; и кому му е поверено повеќе, повеќе ќе се бара од него.
******
Среда –
1. А што се однесува до доаѓањето на нашиот Господ Исус Христос и нашето собирање при Него, ве молам, браќа,
2. да не се поколебате лесно во мислите свои и да доаѓате во ужас било преку духот, било преку словото, или преку послание, како да е од нас испратено, како божем настапува веќе Христовиот ден.
3. Никој да не ве измами ни по каков начин; оти оној ден нема да настапи додека најнапред не дојде отпаѓањето и не се открие човекот на гревот, синот на погибелта,
4. кој што се противи и се превознесува над сè, што се наречува Бог или светост, за да седне како бог во Божјиот храм, покажувајќи се дека е Бог.
5. Не помните ли дека, уште кога бев при вас, ви зборував за тоа?
6. И сега знаете што Го задржа Него да се открие во Свое време.
7. Тајната на беззаконието веќе дејствува, само тоа нема да биде извршено, додека не се отргне оној, што ја задржува сега;
8. тогаш ќе се открие и беззаконикот, кого што Господ Исус ќе го убие со здивот на устата Своја, и преку блесокот на Своето доаѓање ќе го истреби
9. оној, чие јавување, по дејството на сатаната, е со секаква сила и знаци и лажни чудеса,
10. и со секакво неправедно измамување меѓу оние, кои загинуваат, затоа што не ја примиле љубовта на вистината за своето спасение.
11. И затоа Бог ќе им испрати сила на заблуда за да поверуваат на лагата,
12. та да бидат осудени сите, кои не поверуваа во вистината, а ја засакаа неправдата.
*****
48. Кој, пак, не знаел и направил нешто достојно за казнување, ќе биде малку биен. Кому е многу дадено, многу и ќе се бара од него; и кому му е поверено повеќе, повеќе ќе се бара од него.
49. Јас дојдов да фрлам оган на земјата и колку би сакал да се беше веќе разгорел.
50. Со крштавање треба да се крстам и колку Ми е мачно дури не се сврши тоа.
51. Мислите ли дека сум дошол да дадам мир на земјата? Не, ви велам, туку раздвојување;
52. оти отсега, петина во една куќа ќе бидат разделени: тројца против двајца и двајца против тројца;
53. ќе биде татко против сина си и син против татка си; мајка против ќерка си и ќерка против мајка си; свекрва против снаата своја и снаата против свекрвата своја.”
54. А на народот му рече: „Кога видите дека се крева облак од запад, тогаш велите: »Ќе врне дожд!« Така и бива.
55. А кога дува јужниот ветар, велите: »Ќе биде горештина!« Па така и бива.
56. Лицемери, лицето на небото и земјата умеете да го распознавате, а ова време како не го познавате?
57. Зошто и сами од себе не судите што е праведно?
58. Кога одиш со својот противник пред власта, гледај уште по патот да се измириш со него, за да не те предаде на судијата, а судијата на слугата и слугата да те фрли во затвор.
59. Ти велам, оттаму нема да излезеш, дури не ја дадеш и последната лепта.”
******
Четврток –
13. Ние, пак, сме должни да Му благодариме на Бога за вас секогаш, возљубени од Господа браќа, затоа што +од почетокот, преку осветувањето од Светиот Дух и преку верата во вистината, Бог ве избра за спасение,
14. кон кое ве повика преку нашето Благовестие, за да ја придобиете славата на нашиот Господ Исус Христос.
15. И така, браќа, стојте и држете ги преданијата, што ги научивте било преку нашето слово, било преку нашето послание.
16. А сам Господ наш, Исус Христос, и Бог и Отец наш, Кој нè возљуби и преку благодатта Своја ни даде вечна утеха и добра надеж,
17. нека ги утеши срцата ваши и да ве утврди во секое слово и добро дело!
3. Треба да Му се молиме на Бога за да ја благослови апостолската служба.
1. Потоа, браќа, молете Му се на Бога, за нас, та словото Господово да се распространува и да се слави на секое мести, како и меѓу вас,
2. и да се избавиме од жестоки и злобни луѓе, бидејќи не сите имаат вера.
3. Но верен е Господ, Кој ќе ве утврди и запази од лукавиот.
4. Ние сме уверени за вас во Господа дека го вршите и дека ќе го вршите она што ви го заповедаме.
5. А Господ нека ги управи срцата ваши кон љубовта Божја и трпението Христово!
******
1. Во тоа време дојдоа некои и Му кажаа за Галилејците, чија крв Пилат ја смешал со нивните жртви.
2. Исус им одговори и рече: „Мислите ли дека тие Галилејци беа најгрешни од сите Галилејци, та така пострадаа?
3. Не, ви велам: ако не се покаете, сите така ќе изгинете.
4. Или мислите дека оние осумнаесет души, врз кои падна Силоамската кула и ги уби, беа најгрешни од сите жители на Ерусалим?
5. Не, ви велам: но ако не се покаете, сите така ќе изгинете.”
6. И ја кажа оваа парабола: „Некој човек имаше во своето лозје посадено една смоква, па дојде да бара од неа плод, и не најде.
7. Тогаш му рече лозарот: »Ете, три години доаѓам и барам плод на оваа смоква, и не наоѓам; пресечи ја; зошто само да ја испостува земјата?«
8. А тој му одговори и рече: »Господаре, остави ја и оваа година, дури да ја опкопам и ѝ ставам ѓубре;
9. па, ако роди, добро; ако ли не, тогаш в година ќе ја пресечеш«.”
*****
Петок –
6. Ви заповедам, браќа, исто така во името на нашиот Господ Исус Христос, да се двоите од секој брат, кој живее неуредно, а не според преданието, што го добија од нас!
7. Сами знаете како треба да се угледате на нас, бидејќи ние не живеевме неуредно при вас,
8. ниту, пак, при некого јадевме леб дарум, туку работевме со труд и мака дење и ноќе, за да не му додеваме на никого од вас.
9. И не поради тоа што немавме власт, туку за да бидеме пример, та да се угледате на нас.
10. Зашто, кога бевме меѓу вас, ви го заповедавме ова – дека кој не сака да работи, нека и не јаде.
11. Но слушаме оти некои од вас живеат неуредно, ништо не работат, туку се занимаваат со празни работи;
12. на таквите им заповедаме и ги молиме во нашиот Господ Исус Христос да работат мирно и да го јадат својот леб.
13. А вие, браќа, не паѓајте со духот, кога вршите добро.
14. Ако некој не ги послуша нашите зборови од ова послание, означете го и не дружете се со него, за да се посрами;
15. но не сметајте го за непријател, туку поучувајте го како брат.
16. А Сам Господ на мирот нека ви даде мир секогаш и во секое дело! Господ нека е со сите вас!
17. Своерачен поздрав од мене, Павла; тоа е белег во секое послание; јас пишувам така:
18. благодатта на нашиот Господ Исус Христос нека биде со сите вас. Амин!
******
31. Во тој ден пристапија некои од фарисеите и Му рекоа: „Излези и оди си одовде, оти Ирод сака да Те убие!”
32. И им рече: „Одете и кажете ѝ на таа лисица: еве, истерувам бесови, и лекувам денес и утре – и на третиот ден ќе свршам;
33. но Јас треба да врвам денес, утре и задутре, бидејќи не бива пророк да загине надвор од Ерусалим.
34. Ерусалиме, Ерусалиме, ти што ги убиваш пророците и со камења ги засипуваш пратените при тебе, колкупати сакав да ги соберам чедата свои, како квачка пилињата свои под крилја, но не сакавте.
35. И ете, домот ваш ќе ви се остави пуст. И Јас ви велам, дека нема да Ме видите сè дури не дојде времето да кажете: »Благословен е Оној што иде во името Господово!«“
*****
Сабота –
3. благодат и мир на вас од Бога и Отецот и нашиот Господ Исус Христос,
4. Кој се даде Себеси за нашите гревови, +за да нè избави од сегашниот лукав век, по волјата на Бога и нашиот Отец,
5. Кому нека е слава во веки веков. Амин!
6. Се чудам дека така брзо се одвратувате од Оној, Кој ве повика преку благодатта Христова, и преминувате кон друго благовестие;
7. не затоа што има друго евангелие, но има такви, што ве смутуваат и сакаат да го изопачат Благовестието Христово.
8. Но дури и ние, или ангел од небото да ви благовестеше нешто друго од она, што ви благовестевме ние, нека биде анатема!
9. Како што рековме порано, и сега пак велиме: оној што ви благовествува нешто поинаку од она што го примивте – нека биде анатема!
10. Во луѓето ли сега барам благоволение, или во Бога? Или, пак, на луѓето ли сакам да им угодувам? Ако бев сакал да им угодувам на луѓето, немаше да бидам Христов слуга.
*****
37. А на другиот ден, кога слегнаа од гората, Го пресретна многу народ.
38. И ете, некој во народот извика: „Учителе, Ти се молам, погледни на мојот син! Оти ми е единец!
39. Го прифаќа дух и тој наеднаш вриска; го крши силно, така што пена му се појавува; и кога ќе го измачи, одвај го напушта.
40. Ги помолив учениците Твои да го истераат, но тие не можеа.”
41. Одговори Исус и рече: „О, роде неверен и развратен! До кога ќе бидам со вас и до кога ќе ве трпам? Доведи го синот твој тука!”
42. И додека тој уште приоѓаше, бесот го кутна и почна да го крши. Но Исус му заповеда на нечистиот дух, и го излекува момчето, и го предаде на татка му.
43. И сите се чудеа на величината Божја. И додека се чудеа сите на сè, што правеше Исус, Он им рече на учениците Свои:
*******************************
ТВ Храм.рс
ОСЕЊИВАЊЕ КРСНИМ ЗНАКОМ У БОГОСЛУЖЕЊУ
У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење.
Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом
О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“
Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности.
Благосиљање у богослужењу
Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу).
Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола „Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом.
Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И, а други уперен и мало савијен представљао слово С, палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х, а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу.
Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу.
*Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
************************************
О КУЛТУ ЗДРАВЉА И БОЛЕСТИ ТЕЛА
Протојереј Олег Стењајев говори на који начин су душа и тело повезани? Да ли се треба бринути за телесно здравље? Зашто је без бриге за душу бесмислена брига за тело и због чега је опасан култ здравља?
Нажалост, данас постоји известан култ људског здравља. Чак се не ради о исцељењу недуга, већ о некаквој бесконачној превенцији свих могућих болести. И моћна индустрија нам нуди да по различитим ценама осигурамо своју безбедност с тачке гледишта физичког здравља. То постаје права манија: људи су спремни да по сваку цену, понекад чак и по цену компромиса са сопственим хришћанским убеђењима теже физичком благостању и физичком здрављу. Међутим, парадокс ове ситуације се састоји у томе што ма колико да се човек труди да обезбеди здравље свом телу, ма колико да се брине за своје тело, засигурно знамо да ће оно умрети, да ће се сигурно распасти у земљи и вратити у стање претпостојања, у стање праха, од којег је Бог и створио првог човека, као што је речено у Писму: «И створи Господ Бог човека од праха земаљског» (1 Мојс. 2: 7).
У овом животу не можемо да сачувамо своје тело, не можемо да га исцелимо од свих могућих болести, оно је осуђено. И Свето Писмо нам показује да је дан спасења нашег тела – дан кад ће наше тело васкрснути и заодети се у нетрулежност. Чиме у том случају треба више да се бавимо у овом земаљском животу? – Спасењем душе. Јер ако не спасимо своју душу у овом, земаљском животу, никад је нећемо спасити. И ево шта је прави парадокс: мање се бринемо за душу, коју једино треба да спасимо у овом животу, а више се бринемо за тело, за које знамо да ће засигурно пропасти, да ће сигурно умрети.
У овом животу душа одржава постојање тела. Ако душа напусти тело, тело умире, распада се и трули. У будућем животу ће све бити обрнуто: кад душа изађе из тела она нема пуноћу бића: нема пуноћу страдања и нема пуноћу блаженства – она као да је у предворју блаженства или у предворју страдања. Али кад наша тела васкрсну на дан спасења тела и кад се наше душе врате у наша тела, тада ће тело души дати пуноћу бића. И у Писму је речено, у Посланици Солуњанима апостола Павла: «васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа» (1 Сол. 5: 23). Управо тако: сачувати у чистоту духа, душу и тело у свој целовитости људског бића.
Али брига о телу не сме да се претвори у угађање свом телу – то је недопустиво. И тежња за стицањем здравља по сваку цену, кад се човек прво обраћа шарлатанима, затим неким надрилекарима, неким чаробњацима и маговима како би му они обезбедили здравље је погрешна према свету свог физичког тела.
Да ли треба да се бринемо о телу? – Треба. Да ли нам је потребно лекарско умеће? – Потребно нам је. Речено је: «Немој занемаривати лекарско умеће.» Али то не треба да се претвори у култ тела, пошто се човеково падање у физиолошки хедонизам увек лоше завршава. Јер је у Писму речено: «Који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а који сеје у дух, од духа ће пожњети живот вечни» (Гал. 6: 8). Зато треба да одржавамо извесну здравну равнотежу, како би се и дух, и душа и тело у потпуности сачували без порока за долазак Господа Исуса Христа.
Са руског превела Марина Тодић
Преузето са портала Православие.ру
************************************
АКО ХОЋЕШ ДА СЕ ТВОЈ БЛИЖЊИ ПОПРАВИ
АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ КОНАНОС: Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.
Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:
– Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?
Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:
– Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.
Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност.
Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:
– Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!
Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот.
На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе.
Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.
Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушавање да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан.
Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“.
Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:
– Можда и ви желите да одете?
Тада Му је Петар одговорио:
– Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?
Господ као да одговара на Његове речи:
– Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).
Неко од нас може рећи свом детету:
– Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?
Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.
Када је блудни син рекао свом оцу: „Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!“ – његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: „Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда“.
Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас воле на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити.“
Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.
Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: „Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим.“
Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: „Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено.“ И са речима: „Идем макар себе да спасим!“, устао је и отишао у пустињу.
Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи – у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.
Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:
– Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.
Иако често, жене искрено и говоре:
– Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.
Ова „пуцања“ представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“
Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“
Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:
– Ја сам крив!
– Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?
– Да сам био добар, они се сада не би свађали.
Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:
– Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели… Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.
Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: „Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други“.
Размислите о томе, „код мене“, а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: „Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу“.
Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:
– Има да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!
Дете дрхти од страха и мисли у себи:
– Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!
И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.
Знам сина који је свом оцу рекао:
– Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!
А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.
Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: „Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити“, значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.
Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке… Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.
Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално „да“, желим да дете објасни зашто он говори: „Да, оче, слажем се са тим“.
Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: „Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању“?
Ја у том тренутку одговарам:
– Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те уверим, биће добро. Ако не будем могао да те уверим, ништа страшно. Живот ће те уверити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.
Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. „Ко хоће за Мном да иде?“ (Мк. 8:34) – да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?
Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: „Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што… нећу.“
А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:
– Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.
Мени се веома допада када млади људи добровољно долазе на исповест. Питам их:
– Ко те је довео, мајка, отац?
– Нико! Ја сам.
Постоје деца која долазе на исповест у тајности од родитеља, код куће о томе нико ништа не зна, они иду у храм добровољно. Родитељи таквог детета можда мисле да се он бави нечим лошим чим није код куће и мајка му додијава својим проповедима, а он жели да буде ближе Богу, жели и – долази. Ово има веома велики значај. Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу. Зато је Христос рекао:
– Желим да Ме волите, али желим да то буде ваш слободни избор, да Ме заволите по својој слободној вољи!
Како нам често недостаје вера у Божији Промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: „Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти! Ако не будем викао на своје дете, он ће пропасти када порасте!“
Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! Бог то чини! Божији Промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити теби драгу особу, постављати му сваких 10 минута питање: „Где си, шта радиш?“, „Да ли знаш колико је сати?“, „Када ћеш се вратити кући?“
Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли… Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: „Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!“ И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити.
Испричаћу вам за један храбри и неочекивани поступак Светог Порфирија Светогорца. Једном му је на исповест дошао мушкарац. Исповедио је све своје грехе, осим једног, који је био најозбиљнији у његовом животу. Био је ожењен, али је варао жену са љубавницом. Сви су живели у Атини и тај човек је имао одраслу децу, студенте који су се школовали такође у Атини. О свему томе није рекао Старцу. Када је исповест била завршена, Старац Порфирије га је питао:
– То је све? Завршио си исповест?
– Да, завршио сам.
Старац је прочитао молитву за разрешење грехова над њим. Мушкарац је био спреман да оде, отворио врата, међутим, Старац Порфирије му је рекао:
– Сачекај, хоћу да ти кажем још нешто.
Мушкарац се окренуо према њему, а сам у себи је помислио: „Па ето, а још и говоре да је он Светитељ и да све види. Ништа није ни наслутио, не зна шта кријем од њега“. Старац је, гледајући му у очи, рекао:
– Дозволи ми да те посаветујем. Жену са којом вараш своју супругу немој више довозити у тај атински хотел где си увек са њом. Неко од твојих синова студената могу да те виде и могу веома да се наљуте на тебе. Ако је твоја страст толико снажна да ниси у стању да се зауставиш, иди даље где те нико неће видети.
Мушкарац је изгубио моћ говора од запрепашћења. Био је поражен да је Старац знао за његов грех, али да о томе није говорио са гневом, већ је показао уважавање према њему. Насилно чак ни исповест не може да се догоди. Немогуће је приморати човека да се исповеди ако он то сам не жели. Сам то треба да пожели и сам да говори о томе.
Старац не само да га није прекорио, већ му је и рекао како лакше да учини грех, да је потребно да буде опрезнији да би сачувао добре односе са децом. Да ли можете то да замислите?
Зашто је Старац Порфирије то учинио? Зар да би Господ оставио овог човека? Не. Међутим, неопходно је да будеш Светитељ да би некоме тако нешто рекао. Старац је знао шта ће бити даље. Рекао му је:
– Дао сам ти савет, међутим, то није све. Молићу се усрдно Богу за тебе и Он те неће оставити.
Прошло је време и тај човек је заиста изменио свој живот. Тада је дошао Старцу и на коленима, у сузама исповедио свој грех. А затим је Старцу Порфирију рекао:
– Оче, дирнуо си ме тиме што ниси почео да ме грдиш, ниси почео да ме плашиш. У мени се све преокренуло. Изненада сам схватио да пошто ме ти не принуђујеш, ја сам морам себе да натерам да се променим. Ти си успео да ми, не осуђујући ме, помогнеш.
Како је предивно исправљати некога, не свађајући се никада са њим! Како је добро када човек по твојим очима схвата шта желиш да му кажеш, када осећа твоју љубав и одговара истим. И где год да оде, увек ће се вратити јер ће га благост твоје душе обавезно позвати назад. Тако је учинио и Старац Порфирије. Тај човек је изменио свој живот без притискања. Како је то предивно и правилно! Да нас нико не приморава на силу да нешто радимо. Да можемо у Цркви да се осећамо слободно и да се трудимо, радосно говорећи: „Зар могу да будем толико незахвалан према Господу, Који све види, све зна, Који ме не кажњава, даје ми шансу да постанем бољи? Не, никако нећу бити такав!“
Наш Бог је добар и милосрдан, Он није некакво страшило које нас вечно принуђује. Хајде дакле да васпитавамо и своју децу без психолошког притиска, хајде да их не плашимо. Тај строги, ужасни бог који нас грди, који нам се чини чудовишним – то није наш Бог!
Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. „Када смо били мали“, сећао се он, „говорили смо у себи: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’ док је месила тесто за хлеб“.
Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. „То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље“.
Упоредите ове речи са речима једног младића:
– Када долазим кући, не осећам никакву радост. Не волим своју кућу, иако је велика, лепа, прекривена теписима, клима уређајима; не свиђа ми се, непријатно ми је у њој.
Замисли се, зашто се твоје дете не осећа код куће тако добро, као што се осећао Старац Пајсије у свом дому? Једном приликом ми је дошла мајка једног младог човека и рекла:
– Оче, мој син долази теби на исповест већ шест месеци и ипак није престао да пуши! Шта радиш ти све то време?
– А шта ти хоћеш да ја радим?
– Па… Треба да буде неки резултат!
– А ти ниси приметила никакав резултат?
– Не, моје дете пуши као и раније!
– А то што твој син наставља да долази на исповест, без обзира што пуши, зар то није добро?
– Али, оче, ја сам мислила да ти можеш да утичеш на младе.
– Па зар то није добар утицај? Што он долази и често се исповеда?
– Да, али не само то, он треба да прекине да пуши!!!
Другим речима, тако ти желиш да укажеш свом детету шта треба да исправи у себи. А како ће он то учинити, како ће он то исправити? Ако си тако добра мајка, зашто ти сама не учиниш то чудо, већ га тражиш од мене? Уради то ти! Исправи своје дете!
Постоје деца која желе да учине сто грехова, али се боре са собом, уздржавају се и учине само три, само два, само један грех. Млади човек има много жеља које га муче. Духовник све то зна. Зна, зато што младић говори:
– Оче, желим да урадим и то и то, али од свега тога, ја само пушим.
Ја не говорим да је добро када пушиш, али и то је боље него да учиниш сто других грехова… Бог види да је и то пушење – борба коју млади човек има. Али његовој мајци то не могу да објасним. Она види све по своме и сви ми гледамо на то што се догађа, јако уско, на људски начин. Бог гледа на наш живот са свих страна и зна све о сваком човеку, његово душевно стање, проблеме, унутрашње расположење. Говорећи о томе, Старац Пајсије је наводио следећи пример. Претпоставимо да је човек у свом животу извршио два убиства, али његова унутрашња злоба је толика да жели да изврши сто убистава, међутим он се уздржава. Ми за таквог човека вичемо:
– Убица! У затвор, иза решетака!
А Бог зна да је тај човек од сто могућих убистава, учинио само два. Ми судимо као људи, а Бог суди божански, зато Он не осуђује као што ми то чинимо и не изводи закључке које ми сами изводимо. Бог нас воли јер зна све о нашем карактеру и души. Наравно, жена које се жалила на пушење сина, била је добра и веровала у Бога. Шта сам могао да јој одговорим? Рекао сам:
– Ако си тако добра, онда ти и учини чудо! Шта хоћеш од мене? Учини то сама.
– Али, оче, зашто тако говориш? Шта, зар сам ја лоша мајка? Зашто ме грдиш?
– Не грдим те, али мораш да схватиш да понекада и деца добрих родитеља могу да скрену са правилног пута. Свашта се дешава. У једној породици муж може бити добар, а жена учинити грех. А у другој породици је жена пример за врлину, а муж лако може да одступи и учини неки грех. Међутим, у томе нема њене кривице. Дешава се тако у животу. То уопште не значи да је у кући увек неко крив. Бог то допушта да би испитао наше трпљење, непоколебљивост, смирење, молитву, љубав, слободу човека.
Један човек ми је причао о нечему што се догодило у његовој породици. Одговорио сам му:
– Да ли можеш сада да заволиш своју жену, сада, након што је то урадила? Када је била жена за пример, теби је било лако да је волиш, била је као анђео. Сада, након што је то учинила, да ли си у стању да је прихватиш? Да ли можеш да је волиш истински? Раније си волео савршенство. То је лако. А волети грешницу, волети блудницу, прихватити је, не подсетити на оно што је учинила, не приморавајући је да се осети понижено, да ли можеш? То ће и бити истинска љубав. То је божанско понашање. Господ управо тако поступа. Да ли си у стању да поступаш као Он?
Ето, то и јесте величина. И Бог позива свакога од нас да то достигнемо. Све оно о чему сада говоримо, захтева трпљење од нас. Живот захтева трпљење.
Неки људи желе да измене друге јако брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: „13 килограма. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже“. Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да се научиш да чекаш. Време мења човека. Неопходно је да кажеш себи: „Показаћу трпљење ради свог детета, ради своје жене, ради себе самога, постепено, уз Божију помоћ, изменићу се“.
Једном је отац Светог Силуана замолио свог сина да припреми јело за њега и раднике. Био је петак. Младић је заборавио на то, припремио јело са месом и однео га оцу. Отац Светог Силуана никада није нарушио пост петком, међутим, видевши колико се радује син што је све сам припремио, замислио се, говорећи у себи:
– Шта сада да радим? Да ли да му кажем да то нећу јести, да ли да му кажем…
Ништа није рекао, захвалио је сину и сео да једе, али се у себи помолио да син некада схвати своју грешку. Прошло је време и Свети Силуан је схватио ово. Међутим, његов отац се уздржао и ништа му није рекао. Он се направио да ништа не схвата и не примећује, док се ми све време увек трудимо да се покажемо паметним и говоримо: „Открио сам га! Све знам о њему!“
Једном приликом ми је једна жена рекла:
– Ухватила сам свог сина. Зар сам ја глупа, оче? Одмах сам схватила о чему се ради. Узела сам његове ствари, помирисала… Све се осећало на цигарете. Тада сам му рекла: „Шта радиш ти? Мислиш да ништа не видим?“, јер сам схватила да пуши! Не може да се сакрије од мене!
Одговорио сам јој:
– Браво за тебе, баш си паметна! А шта се десило онда?
– Наравно, направила сам скандал!
Од тада син жваће жваке пре него што се врати кући, прска своју одећу парфемом, крије се и осећа се јако добро због тога. Његова мајка већ ништа не осећа. Ја јој говорим:
– И, шта мислиш, да ли си успела?
Зар је то успех? Ти се поносиш тиме што си тако домишљата, а не схваташ да права мудрост није у томе да глумиш да све схваташ, већ у умећу да сачекаш мало. Сачекаш да прође време. Мислиш да Бог не види то? Види. Али да ли се Он одмах меша у наш живот и кажњава? Не. И ти сачекај, остави га, он ће се изменити и схватити као што је схватио и Свети Силуан. Он је отишао до оца и питао га:
– Оче, реци ми, оног дана када сам ти припремио јело са месом, ти си знао да је тај дан петак?
– Како да не знам? Био је петак и ја сам се осећао као да једем леш, нисам се осећао добро.
– А зашто ми ништа ниси рекао? Ниси ме опоменуо, изгрдио, ниси ме натерао да се осећам лоше.
И Свети Силуан је схватио. На тај начин се мења човек.
Једна жена се жалила Светом Пајсију на своју ћерку. Она је била лења, спавала је до касно, имала је 25 година и још није била удата. Мајка је говорила:
– Оче, па како ће се она удати ако по цео дан спава? Ништа је не занима, цео дан лежи или излази са својим другарицама. Притом је ужасна чистуница, све јој је прљаво, ништа не жели да додирне и зато ништа и не ради. Када се поздравља, обавезно пере руке алкохолним раствором. Цео дан шета са том флашицом. Шта да радим са њом? Како она мисли да створи породицу, како ће бринути о кући, како ће спремати јело – па она ништа не зна и не жели да зна? Очајна сам. Све време јој говорим о свему овоме, али се она не мења.
Старац Пајсије јој је одговорио:
– Твоја ћерка ће се променити само на један начин.
– Како?
– Трпљењем. Њој проповед није потребна. Ништа јој немој говорити. Покажи трпљење.
– И она ће се променити?
– Бог ће је изменити. Сачекај мало, научи се трпљењу, она више није дете, има 25 година, већ је формирана личност. А ако се не измени, значи да је достојна своје судбине. Остави је на миру.
Прошло је неко време, девојка је срела младог човека у кога се заљубила, удала се за њега и родила дете, научила рано да устаје, све стиже по кући, спрема и пере. Њен живот се изменио и натерао је да постане боља. У питању је био њен избор, нико је није приморао на то. Када је након неколико година жена поново отишла Старцу Пајсију, он је питао:
– Шта ради твоја ћерка?
– Оче, све се догодило како си и рекао. Удала се и тако изменила! Све је научила.
– А шта је са чистунством?
– О, превазишла је то. И дете купа и чисти га, спрема, све ради сама.
– Видиш како се променила? Да ли си јој нешто говорила?
– Не, оче, нисам, како си ми и рекао. Ћутала сам, предала је Богу и чекала.
Да ли је лако показати трпљење? Ми желимо да други буду онакви каквим ми желимо да их видимо. По људском схватању то је нормално, да и сам имам дете, ја бих то исто хтео. Међутим, ми не знамо Божији Промисао за свакога од нас. Нама је неопходно да се научимо смирењу, да можемо да кажемо: „Гоподе, предајем се Твом Промислу, не желим да се Ти равнаш у односу на мене, чини са мном шта желиш“. И онда ћемо чути одговор од Господа:
– Ја не желим да ти диктирам, не желим да те претварам у шаховску фигуру. Желим да будеш срећан.
Зато је неопходно потчинити се Божијој вољи и не инсистирати непрестано на испуњавању своје воље. Ово можемо достићи једино трпљењем и молитвом. Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.
Испричаћу вам нешто. Једне вечери се један брачни пар свађао три сата, цела зграда их је чула. Свађали су се, свађали, затим су се уморили и сели да гледају телевизију. То јест, посвађали су се, вика је достигла врхунац, они су истрошили батерије и досадило им је. Онда је жена рекла:
– Дај да поједемо нешто!
Сели су да гледају телевизију, јели и помирили се. Рекао сам им:
– Три сата свађе. За пола сата сте могли да прочитате молбени канон Пресветој Богродици, само за пола сата. Да ли сте урадили то? Не, нисте могли то да урадите. Нисте научили да се молите. Лакше је свађати се.
Лакше је јер затим вам постаје лакше. „Моја крв се узбуди“, овим речима је то објаснио један човек. Међутим, молитва боље „узбуђује“ крв у твом срцу. Други човек ми је рекао:
– Ако се молиш заједно са својом женом или са својим дететом, зар можеш одмах након тога да се свађаш са њима? Не можеш. На пример, служимо неки молебан и заједно почињемо да певамо „Пресвета Богородице, спаси нас“, а затим ја изговарам „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас“. Да ли можемо одмах након тога да се свађамо? Не, након молитве ти није до свађе.
На тај начин, сви проблеми у кући, сва напетост и раздражљивост потичу од тога што у дому нема духа молитве и мира. Молитва је најмоћније оружје, највећа помоћ, највећа подршка у нашем животу.
Један момак ми је говорио:
– Оче, шта се ово дешава? Не могу да нађем девојку да учиним грех са њом. Како кренем да се спремам да учиним то, у последњем тренутку се обавезно нешто догоди и све пропадне! Неко ми смета!
Запрепастио сам се:
– Нисам те схватио? Шта ти смета?
– Сметају ми да учиним грех!
– И то те брине?
– Наравно да ме брине!
– Јел’ све у реду са тобом? Други се моле да не греше, а ти се жалиш због обрнутог?
– Али ја желим да учиним грех са девојком!
Погледај га. Хвала му и за то што је поштено признао… Након неког времена ми је дошла његова мајка и рекла:
– Оче, знам на шта се жали мој син и открићу ти тајну, али му је ти немој рећи. Ишла сам Светом Харалампију кога веома волим, однела сам му дар и замолила га:
„Свети Харалампије, молим те, помози. Нека мом сину, када пожели да учини било које лоше дело, пожели да учини грех, ништа не пође за руком. Али када наступи тренутак да створи породицу, када његова осећања буду озбиљна, помози му!“
И знаш оче, сада мирно спавам! Зато што раније целу ноћ нисам могла да спавам…
Узгред, ова жена је имала 12 деце, спавала је на поду, то јест, молила се и од умора би заспала на поду. Говорила ми је: „То је било мучење. Толико сам се бојала за децу, толико сам желела да остану добри, пратила сам их, звала их на телефон и они су ме лагали. Скоро да сам полудела, претворила сам се у детектива. То није био живот.
Тада сам рекла себи: „Ништа не могу сама да урадим. Ићи ћу Светитељма, молићу се и ако Богу буде угодно, све ће се променити. Почела сам да се молим: ‘Господе, знам да ћеш Ти све да уредиш!’ и умирила се. Свети Харалампије се веома добро сналази, ја сам мирна за своју децу.“
Тада сам схватио зашто млади човек није могао да нађе девојку да би учинио грех са њом. Сметала му је молитва мајке. Размисли, да ли можеш да се молиш тако?
Други млади човек је молио да уверим његову вереницу да напусти посао у банци где је радила, јер су у истој канцеларији са њом радили и мушкарци. Он се бринуо да ће је они гледати. Рекао сам му:
– Слушај ме, она је део твог живота. Како ћеш живети са њом? Зар ћеш је бесконачно пратити да неко други случајно не погледа на њу? Зар је то љубав? Зар ће те она волети на силу? Ти треба да се молиш и немаш права да јој одузимаш слободу!
Једино љубав која је слободна има вредност. Волети не значи да те затворим у кући и не дозвољавам да се виђаш са другим људима да те не бих изгубио. Дужни смо да учимо да волимо онако како нас воли Господ. Када човек нема избора, он не може да каже да је изабрао онога кога је изабрао добровољно. Слобода значи да ја могу да бирам, поредим и изабирам тебе. Управо тако је било у случају са овим младићем. Његова вереница ми је рекла:
– Оче, што више гледам на друге мушкарце, то ми више недостаје мој вереник, јер га ја заиста волим.
Он је то схватио, умирио се, није се више нервирао због њеног посла. Неко може да каже: „Значи, предлажеш ми да оставим све како јесте, да се ни у шта не мешам, не бринем се уопште ни за шта и легнем да спавам мирно?“
Не. Уопште ти не предлажем да оставиш човека који се налази поред тебе и не бринеш, већ да промениш начин на који делујеш: буди стално са својим дететом, својом женом, својим мужем, са оним на кога желиш да утичеш, али изабери други, тихи, невидљиви и врло ефикасни начин – молитву, смирење, уважавање друге особе и рад на својој души.
Једном су Старца Пајсија питали:
– Шта радиш оче, када твој парадајз тако расте?
– Подупирем их кочићима да не падну, јер је парадајзу неопходна подршка. Међутим, не везујем их жицом, већ влакнима тканине које узимам из неке од мајица и везујем их са бригом и прецизно.
Дакле, да, делуј на човека, али делуј брижљиво, не притискај га, да не осети твоје дејство и не помисли у себи: „Како да се избавим од њега, немам снаге да трпим више ово!“
Ми не можемо на силу да задржимо дете око себе. Некада ће он или она имати своју породицу, свој дом, своју децу.
Наше дете не припада нама, оно није наша својина.
Ми се рађамо у утроби мајке сами, растемо, одрастамо и Бог говори сваком од нас: „Узми себи сапутника да не будеш сам на путу живота и заједно идите ка Мени. Дајем ти друга, али не да би га ти мучио или се мучио сам, већ зато да тражиш и нађеш свог Бога и научиш се да волиш и уважаваш друге људе“. Затим ти Бог даје децу и говори: „Рађајте, будите велика породица и радујте се томе.“
Међутим, време пролази и породица се поново смањује. Жени се прво дете, одлази из куће, затим друго – и породица поново постаје мала. И у великим породицама када се сви ожене и удају, у дому поново остају само два човека. А затим наступа тренутак када поново постајеш усамљен јер један од двоје умире. Међутим, ако си на почетку свог пута чуо шта ти говори Господ, онда ћеш се учити томе, учити се да љубиш и научивши се, нећеш ни од кога ништа захтевати.
Нико мене на силу није натерао да будем свештеник као и све остале свештенике. У сваком занимању којим се принудно бавиш није могуће осетити радост. О овоме говорим и деци у школи: мени се допада оно што радим, ја предајем добровољно, допада ми се што ми мој посао доноси задовољство и ја желим тиме да се бавим. У противном, не бих издржао.
И Господ не принуђује никога од нас насилно. И ако ми себе принуђујемо на нешто, треба то да чинимо добровољно. На пример, пост представља самопринуђивање – ако желиш, онда пости. Ако не желиш то да радиш, немој да радиш, никакве користи нема у томе да постиш на силу и мучиш се, постиш и свађаш се са Богом. Тако нешто није правилно. Неопходно је радовати се што се трудиш за Бога, али никада не треба притискати и прекоревати остале због тога. Живи у духу хришћанске слободе и љубави.
И што се више будеш снажио у томе, то ће више други имати потребу за тобом. Када примораваш другог човека да ради нешто на силу, само га одгурујеш од себе. Дозволи му да оде и он ће се обавезно вратити да би нашао утеху у твом загрљају. Остави га на миру и он ће сам тражити да те поново сретне. Хајде да запамтимо то.
Наравно, лакше је говорити него пробати са применом овог принципа у животу јер смо сви склони да намећемо своју вољу осталима. Међутим, увек треба да памтимо да управо због тога наш живот постаје тежак и увидимо како се то одражава на нашим међуљудским односима – и са нашом децом и међу нама самима…
Извори: Православие.ру
Превод са руског за Светосавље.орг: Станоје Станковић
Коректура: Драгана Јовановић
*******************************************
ПРОГЛАШЕНА АУТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Проглашена аутокефалност Српске православне цркве, са седиштем у манастиру Жича, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао Свети Сава (световно име Растко Немањић) потом први српски архиепископ. Цар Душан је 1346. уздигао српску цркву у ранг патријаршије.
Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.
Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.
Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи— Пећка архиепископија.
Стварањем Душановог царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.
У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу„патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.
Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.
Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.
Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.
У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.
Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.
****************************************
О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА: “ШТО ЈЕ БОГ САСТАВИО, ЧОВЕК ДА НЕ РАСТАВЉА!”
Брак представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза. „Постоји само један законит разлог за развод, каже св. Теофан Затворник: неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели:„Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“.
Рекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом.
Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивноодређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце.
Још једно интересантно питање: да ли је у случају прељубе развод обавезан? Ово питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише: „Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом? Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној. Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? – Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу. – А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?
Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција…
Један савремени богослов пише:
„Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот се одвија брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потуно предавање једно другоме по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.
Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети, каже св. Теофан Затворник, и наставља, јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управоје трпљење и подношење свега својствено истинској љубави,како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуманЈован, препоручује једноставну молитву:
„Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.
У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе венац који си добио на Светој Тајни венчања свакако си слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух биотако противан Христовом учењу као што је ова. Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који ме посла,. каже Господ. Ми треба да се угледамо на Господа. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39).
Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава, каже свети Григорије Богослов, дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, немој одбити“.
А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи зато што раздваја једно тело, а закону зато што покушавате да раздвојите оно штоје Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Зато Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех.
Други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“.
Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“, „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“
Аутор: Јереј Ненад Ђурђић
*******************************************
ДА ЛИ ГРЕХ УЛАЗИ НА УСТА?!
Почео неки човек да зида кућу, па кад чуo да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
“Ко ради стомака Свето Писмо криви,
Нек’ не лаже себе да побожно живи.
Онај ко не пости, све што хоће једе,
Болест спрема телу, а и души беде.
Свети Сава учи богате и просте
Да се Богу моле и пост сваки посте!”
*******************************************
ЈЕСМО ЛИ ХРИШЋАНИ ИЛИ ПАГАНИ?
Приношење жртве је главни део сваке религијске заједнице. Људи су одувек, из различитих побуда, приносили жртве Богу. Прва жртва на земљи води порекло од првог човека Адама и његових синова Каина и Авеља. Стари Словени, Антички Грци, Астеке, Инке, Маје.. народи Скандинавије и многи други народи су такође приносили жртве, неки чак и људске при грађењу зидина града, узидавши живе људе у темеље.
Прокопије из Цезареје, византијски писац из 6. века и члан двора византијског цара Јустинијана писао је о обредима старих Словена и забележио: “Словени врховном Богу жртвују стоку и приносе друге жртве. Када им због болести или рата прети опасност од смрти они се заветују да ће, ако се спасу, Богу принети жртву. И чим се спасу они то заиста и чине верујући да су том жртвом откупили свој живот од Бога. За време жртвовања они гатају. ”
Гатање код старих Словена било је саставни део обреда приношења жртве и изводило се на различите начине. Након што би се принела жртва и извршило гатање, остатак дана би се провео у јелу и пићу, при чему би главно јело представљало месо жртвене животиње. Клање жртве приликом изградње чинило се на десном углу темеља зграде, чија би крв падала по темељу. Након тога, моли се Богу Узвишеном да прими жртву и подари Свој благослов. Месо жртвоване животиње би се пекло и поделило присутнима.
О жртвовању жртве приликом изградње куће, у Препороду из 1971. године стоји: “Када се доврши зид куће, обичај је да се закоље бравче на посјек за здравље и напредак укућана. Бравче се закоље на зиду куће и трагови крви на зиду се дуго опажају. Када се месо испече, на ручак се зову комшије и пријатељи, те заједнички са укућанима, мајсторима ручају и провеселе се.”
Жртвовање “курбана” код муслимана приликом изградње нових темеља такође је итекако познат и заступљен, иако међу хоџама постоје различита опречна мишљења о томе, док шеријатском закон то потпуно одбацује. Верује се да се на тај начин укућани и мајстори чувају од несреће током изградње. На камену темељцу у многим крајевима клало се јагње или петао. Темељ се “попрска крвљу”, глава жртвоване животиње узида, а месо поједе. Тиме је требало да се наводно од куће одстране зли утицаји и осигура наиме “срећа” за будуће укућане.
Како је наивна ова заштита, потпуно страна хришћанству, док нас Живи Господ учи да молитвом и живим учешћем живота Цркве стекнемо благодат Божију, мир и радост у Духу Светом. Нема сумње да клање овна, јагњета или неке друге животиње код нас, Рома и данашњих муслимана има дубок корен у паганству. Ово је дефинитивно опонашање паганског многобоштва и овај обичај се преноси најчешће из незнања и неупућености на млађа покољења. Често је то по наговору неке старије особе или пак савет и сугестија душебрижних гатара.
Ово празноверје не постоји ни у једној религији и обред је сам за себе плод заоставштине паганских обичаја које појединци у народу из неког разлога чувају и преносе. Нама православним хришћанима разне секте овакав пример узимају као довољну и валидан доказ како би православље поистоветили паганским обичајима.
Док овај обичај жртвовања уопште нема никакве везе са православљем, довољно је разграничити свакојаке “рекла-казала” обичаје од вере. Служи такође као и готов производ за реторику мржње посебном слоју људи који не подносе све што се назива српско како би то поистоветили са примитивизмом.
Будући да смо данас неретко преко јавних медија обавештени, читамо и слушамо о освећењу темеља, веома лако можемо схватити да је управо православни обичај “освештати темеље” освећено водом, док је клање или жртвовање овна, овце и ко зна чега на темељу куће остатак паганства.
Неопходно је да свако од нас на личном плану очистити своју веру и разграничи се од оваквих паганска веровања која се ето нажалост, преносе с колена на колено. Под називом “обичај” са паролом “ваља се” неретко се данас манифестује кроз народна веровања, надри ТВ документарце, митове и сујеверја, присутна међу народом читавог Балкана – према којима је неопходна велика доза опреза на сумњиво порекло!
Појам “паганског”, другим речима, опогањено (веровање) је једноставно оно веровање које излази изван оквира православне освештане традиције, које је присутно у шароликом миљеу свакодневице.
*******************************************
УТИЦАЈ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА НА ЉУДСКО ЗДРАВЉЕ
Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно делује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом.
У вези са тим, велики руски научник Шипунов као и историја, тврди:
„Пре свега, звоно није творевина толико људског колико Божијег ума! Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божијег откровења, исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима Задонски, Данилов, Стејски, на растојању од 7 км. (према резултатима мерења), уништавала је све патогене микроорганизме. Пре 12 година смо истраживали околину Јелохолске Саборне цркве у време Васкрса. Када је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа.
Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ старе Русије, заобилазиле су области у којима је било много великих манастира и цркава и где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала. Наши математичари су израчунали снагу звоњења, односно моћ дијапазона. У Русији, је до 1918. године било 80.000 цркава и 1250 манастира, па се звук једног звона претапао у звук другог. Тако се по прорачунима научника, над Русијом стварало снажно заштитно поље, које је земљу штитило од великих епидемија.
Звоњење је створено Божанским снагама ради јачања природне звукосфере.
*********************************************
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: РЕЧ ‘ЉУБАВ’ ЈЕ НАЈДУЖА МОЛИТВА
Св. Владика Николај Велимировић: Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.
Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.
Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.
Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.
Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.
Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене.
Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање.
Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва.
Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?
Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш. Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона. Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.
********************************************
СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О БОГОСЛУЖЕЊУ (ПИТАЊА И ОДГОВОРИ)
Питање: Шта је то Богослужење?
Одговор: Богослужењем уопште назива се Богопоштовање или угађање Богу добрим мислима, речима и делима.
Питање: Шта је то Православно, црквено Богослужење?
Одговор: Православно црквено Богослужење је такво заједничко Богослужење, које се изражава кроз заједничке молитве и свештене радње свештених лица, према поретку и Уставу (Типику) Православне Цркве.
Питање: Из чега се састоји православно црквено Богослужење?
Одговор: Из молитава, читања, појања, поучавања и свештених радњи.
Питање: Који је циљ заједничког православног Богослужења?
Одговор: Заједничко Богослужење у Православној Цркви има за циљ да кроз читање и појање изложи истинито учење Христово и да се верни подстакну на молитву и покајање, а кроз лица и радње да се представе спољашњи догађаји свештене историје који су ради нашег спасења савршени како пре, тако и после Рођења Христовог. При томе се има у виду да се код оних који се моле пробуди благодарност Богу за сва учињена доброчинства, да се појача молитва за даље Његове милости према нама и да добијемо душевно спокојство.
Питање: Када се на земљи појавило Богослужење?
Одговор: Богослужење се појавило са стварањем човека. Човек, створен по лику Божијем, свом душом својом од самога почетка стремио је ка Богу, прослављао га и благодарио му, видећи себе као Цара у тако дивном и послушном свету. После човековог пада, прослављању Бога придодати су уздаси покајања и скрушености; молитву су почели да прате измирујући, умилостивљујући обреди – жртвоприношења.
За време старозаветних патријараха Богослужење је обављано у породичном кругу. У Мојсијево време, када је Бог одвојио јеврејски народ од других народа, заједничко Богослужење добило је нови облик који је одговарао томе времену. За његово обављање одређено је посебно место и време, посвећена су посебна лица и детаљно су прописани обреди.
Христос је посећивао старозаветни Јерусалимски храм. Заповедивши Својим Апостолима да кроз Свете Тајне и учење очишћују и освећују људе, Он их је овластио да уређују хришћански живот. Свети Апостоли су и сами имали молитвена и богослужбена сабрања, васпитавали су верне проповедима, савршавали су Свете Тајне. За свога живота они су поставили људе које су осветили кроз рукоположење: епископе, презвитере и ђаконе, који све до данас настављају дело апостолско и руководе православне ка спасењу, како појединачно, тако и заједничким Богослужењем.
Извор: Основе Православног Богослужења
********************************************
ГОСПОД ИСПУЊАВА НАШЕ МОЛБЕ САМО АКО МИ ИМАМО НЕСУМЊИВУ ВЕРУ
Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја. Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков… нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Не гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња – то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?
И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело.
Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као штобез Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено:иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeme; куцајте, и omeopuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја(Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)?
Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати!
Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода.
Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве.
Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.
Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута “Трисвето” и “Оче наш” и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти? Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.
Свети Jован Кронштадски
Светосавље.орг
*****************************************
ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: КОЈИ С БЛАГОСЛОВОМ СИЈЕ, С БЛАГОСЛОВОМ ЋЕ И ЖЊЕТИ
Који с благословом сије, с благословом ће и жњети, каже Свети апостол у посланицама својим. Чули сте и Свето Јеванђеље да говори о томе како апостоли цијелу ноћ ловише рибу и не уловише ништа, а кад дође Господ и благословивши их рече: Баците мрежу са десне стране лађе, они извадише толико риба да се мрежа почела цијепати.
У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.
Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.
Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.
Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководи владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.
Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.
А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.
И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.
* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастир Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.
****************************************
РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОЧЕТАК ИСТИНСКЕ РАДОСТИ
Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…
Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.
Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице
У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо “свакидашњицом”, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.
Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
ПРИРЕДИО: Бранислав Илић, студент Православног богословског Факултета Универзитета у Београду.
*********************************************
ЧУДА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.
О пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, – у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, – на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).
К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.
У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: “Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију”. – Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? – Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. – Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: “Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!” И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: “Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!” – И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.
У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор – више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу – лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.
Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.
Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.
Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. – И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.
Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.
По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).
Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. – Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! – И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!
Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: “Ући у ову провалију!” И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.
Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.
Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.
Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.
Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: “Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ”. – Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.
Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: “Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших”. – И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: “Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама”.
После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. – Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. – Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода – чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.
Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!
Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: “Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата”. Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.
Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача “До хиар”. Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. – А кад му овај примети: “Како ћемо сакрити ово злато?” он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.
Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. – Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. – Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.
И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? – А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: “Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар”. Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.
Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. – Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.
Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? – А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. – Игуман рекавши на то: “Нека буде воља Божја”, уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? – Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.
Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.
Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.
*********************************************
УПОЗНАЈТЕ СВЕТИЊЕ КОСОВА: МАНАСТИР БАЊСКА – ЗАДУЖБИНА КРАЉА МИЛУТИНА
Манастир Бањска се налази у живописном крајолику, на обали истоимене речице – десне притоке Ибра, у подножју планине Рогозне, на траси некадашњег калдрмом поплочаног пута Цариград – Дубровник. Манастир, са црквом посвећеном Светом архиђакону Стефану, саграђен је између 1312. и 1316. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану тога доба. Даровном златопечатном повељом краљ је богато обдарио своју задужбину, обезбедивши јој огромне поседе претежно на Косову и Метохији: укупно седамдесет пет села и заселака, девет катуна са око петсто пастирских породица, новац и друге приходе. Тако је настао један од највећих феудалних поседа цркве у средњевековној Србији.
Црква Светог Стефана је изграђена на месту старијег порушеног храма, при којем је (у другој половини 13. века) за време Милутиновог оца, краља Уроша И, било седиште Бањске епископије. Милутин је епископију претворио у игуманију “на општежилиште монасима”. Бригу око подизања своје задужбине краљ Милутин је након саветовања са својом мајком, тада већ монахињом Јеленом, братом Драгутином и архиепископом Савом III поверио Данилу Другом, касније првом бањском игуману и српском архиепископу, који је иначе био близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса, један од најпросвећенијих људи код Срба тога времена. Данилов животописац каже да је краљ Милутин у Бањској сакупивши “много своје богатство и све своје имање” поставио Данила, који је тешко оставио Хиландар, за чувара краљевске ризнице.
Зидање цркве посвећене Светом Стефану, заштитнику свих Немањића и вероватно првој српској слави, отпочело је крајем 1312. године. По изричитој жељи краљевој, ново здање би подигнуто “на слику Свете Богородице Студеничке”. Настојећи да у градњи опонашају век и по старију Студеницу, гробну цркву оснивача династије Стефана Немање (Светог Симеона), градитељи су се доста слободно понашали, па је узор опонашан само у основним цртама. “Бањска највише следи свој узор у обради фасада скупоценим каменом и у архитектонском украсу”, кажу историчари уметности.
По својој архитектури манастир Бањска спада у групу цркава рашког стила. Припрата је имала две куполе (звоника) на западној страни. Црква је обложена каменом оплатом у три боје. Поред тога, фасада храма Св. Стефана била је богато украшена и скулптуром и каменом пластиком. “То је била снажна, висока, елегантна тробродна црква са високим попречним бродом и куполом на средини. На њеним широким и равним фасадама смењивале су се тробојне површине камена са раскошним рељефима што су покривали оквире прозора и портала. Спој јединственог колорита и меког, топлог рељефа рашке традиције, давао је бањским фасадама свечани изглед, по којим би им могле бити равне само тосканске фасаде сијенске катедрале.”
Главни понос Бањске било је чувено “бањско злато “, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.
Када се краљ Милутин 1321. године упокојио у свом двору у Неродимљу и архиепископ Данило пренео његово тело у Бањску, црква је великог задужбинара дочекала у пуном сјају своје импозантне архитектуре одуховљене раскошним фреско-сликарством и црквеном уметношћу. У Бањској је у северној капели касније сахрањена и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка цара Душана, па је то био и разлог да је цар Душан, поводом свог крунисања 1346, већ богатој Бањској, повељом даровао нове поседе.
Основа цркве је у облику једнобродне грађевине са централном куполом у оси наоса и певничких простора. На источној страни завршена је овеликом полукружном апсидом и двема мањим за потребе ђаконикона и проскомидије. Уз северни и јужни зид наоса осим певница саграђене су капеле, тако да у целини основа цркве делује као тробродна грађевина. На западној страни у ширини наоса изграђена је припрата, коју на угаоним завршецима на западној страни прате високе квадратичне основе куле, звоници. Црква је имала два портала, главни са западне стране и споредни са северне, у склопу зида певнице.
Остаци главног улаза у манастир сведоче да је он имао веома свечан облик и сигуран систем заштите. Велика одбрамбена кула, јужно од манастирске капије, сазидана по угледу на светогорске пиргове, готово да је истоветна са хиландарским пиргом подигнутим у Милутиновој обнови Хиландара. Све манастирске грађевине, њихова обрада, као и концепција целине простора, у најбољем су току тадашњих византијских остварења. Најсличније су одговарајућим грађевинама манастира Хиландара. Сличност тих двеју великих и вредних целина указује да је краљ ктитор сабрао скупину мајстора из водећих византијских средишта да би му градили и у Хиландару и у Бањској. Само је за изградњу Бањске ктитор окупио градитеље који су овладали мајсторством романске архитектуре. Постоје и претпоставке да је у грађењу Бањске учествовао и на њој стекао импозантно градитељско исуство каснији протомајстор Дечана Фра-Вита из Котора.
Свакако најзначајнији део бањског скулптуралног украса је фигура Богородице са малим Христом у наручју, на којој се налазе трагови боја и позлате и која се данас налази у припрати цркве села Соколица, по којем се често и назива “Богородицом Соколичком”. По предању, она се тамо налази вековима, а пренели су је, највероватније, бањски монаси бежећи пред Турцима.
“Богородица са дететом у крилу” је била део скулптуралне декорације која је красила лунету најразвијенијег и најсветијег портала који се налазио у припрати на улазу у наос. Богомајка седи на престолу и држи Христа који десном руком благосиља, а у левој држи свитак. Престо је урађен у плитком рељефу са биљним орнаментима. Оштећен је и Богородичин ореол, уништене су ноге малог Христа, доњи и горњи део престола. На фигурама су видљива и оштећења на лицима и прстима, као и на драперијама и флоралној орнаментици.
Иако монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и “палатом царском”, Бањска је почела да пропада врло рано: 1419. године је био “запаљен дом Светога Првомученика” и “пожежено књижије”. 1433. манастир је још увек појао, али је у другој половини истог века запустео. По наредби султана у 16. веку је разорен јер су се у њему скупљали хришћански бегунци пред турском влашћу. Највећа разарања забележена су 1689. године, за време турско-аустријског рата, када су га наизменично користиле турска и аустријска војска као војно утврђење. У току 17. века ископани су и манастирски подови који су били украшени разнобојним мермером. За време Првог српског устанка црква је још једном запаљена од стране Турака. У 19. веку, већ разрушена црква, претворена је у џамију и као таква служила је све до Првог светског рата. Године 1912. Турци су напустили Бањску. Разрушен и запуштен манастир је чекао обнову. Архитекта и професор Београдског универзитета Ђурађ Бошковић је од 1928. године детаљно снимао и испитивао рушевине цркве у Бањској, да би се са обновом почело 1938. године. Међутим, Други светски рат донео је нове невоље, тако да радови на цркви нису довршени.
Више од пет векова у манастиру није било богослужења, све до 2004. године када је обновљен манастирски конак и када се братство уселило у манастир. Од тада се редовно врше богослужења. Народ се окупља и посећује светињу, мада и када није било монаха у манастир су долазили верници, на рушевинама су палили свеће и узносили молитве Богу.
********************************************
МИТРОПОЛИТ ДИМИТРИЈЕ УОЧИ ‘ОСВЕТЕ КОСОВА’: „ИДЕМО ТАМО, ГДЕ НАМ ЈЕ КОЛЕВКА…“
„Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне.”
Када је Краљевина Црна Гора 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству, читавим српством завладала је еуфориа. Коначно је куцнуо час да се испуни завет предака, да се ослободи Стара Србија, да се „освети Косово“. Девет дана касније и Краљевина Србија је ступила у рат.
Одлука Србије да крене у бој за ослобођење изворишта своје државности, културе и националног идентитета, наишла је на опште одобравање свих друштвених слојева. Чини се да никада, ни пре ни после тога, у Србији није постигнуто такво јединство. Сви који су могли да обуку униформу, обукли су је. Свако коме је држава пружила пушку, примио ју је. Пред полазак у бој, у целој Србији је у 9 часова ујутру одржана молитва за срећу српског и савезничког оружја. У препуној београдској Саборној цркви служио је митрополит Димитрије, уз саслужење највиших црквених великодостојника. Након службе, митрополит Димитрије је одржао беседу, која најбоље описује разлоге због којих је Краљевина Србија кренула у Први балкански рат:
“Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији. Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома. Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, хришћани? Хришћани! А ми Срби, за које вам је жао највише, хришћани! Знате ли куда идемо? Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе, из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу! Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог…! Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца Сина и Светога Духа. Амин!”
Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски Академски Круг
*******************************************
ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: “УЧЕСТВУЈУЋИ У ЛИТУРГИЈИ ИСПОВЕДАМО ПРАВУ ВЕРУ”
Сусрет Епископа браничевског г-дина Игнатија, уз благослов и учешће домаћина, Епископа шумадијског г-дина Јована, са верницима у Тополи, почео је указивањем да свако састајање, од почетка хришћанске историје, подразумева разговор о нади и вери по обећању Господа нашега Исуса Христа. У уводу је речено да је хришћанство пре свега Црква, сабрање, да се наша вера не може поистоветити са испуњавањем моралних норми и да нико не може сам, ван заједнице, да верује. Уз навођење примера из Светог писама и Предања о Цркви као јединственој Тајни спасења у заједници с Богом, наглашене су странпутице у које нас уводи утицај протестантске и римокатоличке теологије. У центру разматрања епископа Игнатија нашли су се онтолошки аспекти Литургије у којој се сједињујемо с Богом. Тај део преносимо према магнетофонском запису:
Крштење се назива другим рођењем, рођењем за живот вечни. Данас, када говоримо о крштењу као уласку у Цркву и Литургијску заједницу, то тумачимо најчешће у етичком контексту: ако се неко крсти биће бољи човек, моралнији, боље ће да слуша родитеље, биће бољи ђак, добар патриота… Заборавља се најважније, да је крштење ново рођење и да то рођење има веза са животом и са смрћу. Сваки онај, каже Господ, ко се не крсти водом и духом, нема живота у себи. Крштење као улазак у Литургију не значи један бољи начин живота, већ рођење за живот, превазилажење смрти. Ово је везано, по Светом писму, Светим оцима и по ономе што се дешавало, за Литургију јер се наше спасење, наш вечни живот, наше постојање садржи у нашем јединству с Богом.
Створена природа, а ми сви смо створени, је смртна, једини је бесмртан Бог који је нестворен. А све што је створено подлеже смрти, зато што је, како каже свети Атанасије Велики, створено из небића, носи у себи небиће које значи непостојање. Да би створена природа постојала, треба да има непрекидну заједницу с Богом. И ту заједницу је Бог, стварајући свет, понудио, хтео да оствари преко човека са читавом природом. Зато је човека створио по Својој икони, а тело, то јест природу му је створио тако што је узео од те створене природе. И тако је човек био везан за читаву природу, а као икона Божија био је везан за Бога. Зато је Адам,први човек, био мост између Бога и створене природе. Он је тај посредник, та кључна тачка у којој се сједињавала створена природа са Богом. Тако је могла да постоји вечно.
Свако прекидање везе с Богом значи смрт. Зато се прва заповест која је дата човеку односи на пројављивање слободе да ће имати заједницу с Богом: у онај час када одбијете заједницу – умрећете. Прекид заједнице с Богом носи смрт. Зашто? Не зато што нас Бог кажњава, већ зато што ми не можемо да постојимо без заједнице с Богом. Будући да је та заједница у Адаму прекинута, а то је првородни грех, сва природа је пројавила своју смртност, и како каже свети Максим Исповедник, кренула је ка небићу одакле је и пошла.
Једини начин да поново природа крене ка животу, односно да превазиђе смртност, да превазиђе то ништавило, јесте њено поновно сједињење с Богом. И то се дешава у Христу. Христос је такође потпуни Бог и Он је као личност који се оваплотио, узео нашу природу, као човек. Он је у својој личности поново сјединио ту тварну природу с Богом. Тако је Он постао Нови Адам, како кажу Свети оци и било је као на почетку, Адам је требао да има заједницу с Богом и читава створена природа, духовна и материјална, преко њега везу с Богом. Зашто преко Адама, а не преко других личности, слободних као човек, на пример анђела који су духовни? Преко Адама, преко човека, зато што човек по својој природи укључује и материјалну природу. Анђели имају духовну природу, али немају материјалну, што је проблем. А Бог је хтео да и материјална природа, целокупна творевина има заједницу с Њим и живи вечно. Јер је Бог све то створио по љубави и жели да све живи вечно. И управо то се остварило у Христу: Христос је Нови Адам који је поново сјединио ту створену природу. А ми сада, ако желимо да имамо заједницу с Богом, не можемо другачије осим само кроз Христа и у Христу. И по светоотачкој теологији, Бог пројављује хришћанство као заједницу, као Цркву – заједницу у Једноме, у Једној личности, а та личност је Господ наш Исус Христос. Прва хришћанска заједница која се пројављује, то је заједница апостола, Пресвете Богородице и оних који су остварили заједницу с Господом. То је оно о чему говори свети апостол Павле, да се кроз заједницу с Христом, кроз сједињење сједињење с Њим ми усиновљујемо у Богу, односно Бог нас гледа и види нас као Своје синове. Као што Бог Отац воли Сина Свог и кроз Њега гледа читав свет имајући кроз Њега заједницу са свима нама, тако и ми, кад волимо једну личност у њој видимо читав свет. Када је та личност присутна, ништа нам не недостаје, читав свет је с нама. Када изгубимо ту личност, читав свет се губи. Ето, и човек, кроз једну љубавну заједницу, у једној личности, везује сву творевину, сва бића. И све што доће у заједницу са том љубљеном личношћу, човеку постаје драго. Бог нас управо тако гледа, Бог Отац кроз Сина Свог, кроз Христа: Бог нас не воли осим у Свом Сину – Син Божији је љубав Божија.
Љубав Божија није психолошке природе, као, Он нас гледа одозго па нас воли, него Он нас воли у Сину Своме. То је усиновљење, да сви кроз Његовог Сина будемо синови Његови. Бог је благоизволео да оно што је створио тако постоји. А усинивљење, то јединство са Сином Божијим се остварује кроз крштење Духом Светим и тако се ствара Црква, односно ствара се Литургијска заједница. И зато ће свети Максим Исповедник рећи, да Духом Светим, и после вазнесења Христовог на небо, Христос присуствује у личности првога који предстоји Светој Евхаристији, а то је епископ. И зато каже Смирјанима – а епископа гледајте као Господа, јер епископ стоји на месту Божијем. На другом месту свети Максим каже – ко нема заједницу с епископом, нема заједницу с Богом. Зато што епископ, Духом Светим предстојећи на Литургији, пројављује самога Господа, кроз кога сви остали имају заједницу с Богом Оцем. Због тога је наш народ увек поштовао служитеља Литургије, посебно епископа који је возглављивао Цркву. Ово јединство с Богом је улазница за вечни живот. Ко год не оствари јединство са Богом нема живота у себи, без обзира какав био у животу. Данас често, говорећи о Литургијском јединству с Богом, томе претпостављамо етичке норме и све друго што подразумева вера и правилно исповедање вере. Међутим, све се то налази у Цркви, све је то било у Цркви, у Литургији, све то садржи Литургијски доживљај. Литургијско сабрање је значило веру. Зато свети апостол Павле у Посланици Јеврејима каже: А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Чему се ми надамо?
Ми се надамо Последњем дану, Царству Божијем, Сабрању. А Царство Божије је нама јављено кроз Христа и апостоле, кроз сабрање око Христа. То потврђују и речи светог апостола Матеја- када у поседње дане дође Син човечији, Он ће сабрати сав народ на једном месту и установиће Царство Своје. Суштина је у форми сабрања коју имамо на Светој Литургији. И апостол Павле говори о вери која се пројављује на Литургији, Литургији која се пројављује као икона будућег Царства Божијег. Учествујући у Литургији, ми исповедамо праву веру, јер признајемо заједницу с Господом. У Литургији ми признајемо другога као брата и као онога који има зједницу с Господом, који је неодвојив од Господа јер је Господ за њега пострадао. У њој изражавамо прави начин живота – јединство, заједништво с Богом.
Данас је Литургија, нажалост, престала да се тумачи у овом онтолошком смислу. Најпре зато, што је под утицајем блаженог Августина и римокатоличке теологије, биће схваћено као индивидуално, у смислу да је Бог створио свет без смрти и човека који је по души бесмртан. Та теологија тиме решава проблем постојања и непостојања: Бог даје заповести, ако их не испуњавамо, Он нас кажњава. Реч је о такозваном јуридичком приступу спасењу и односу Бога према људима. Прихвативши овакву перспективу, римокатолици, почевши од Августина, имају велики проблем да објасне зашто Христос долази, зашто Син Божији постаје човек, зашто страда на крсту, ако је све садржано у томе да Бог одозго сам опрашта неком грехове због тога што испуњава заповести, или му не опрашта што заповести није испунио. Шта је смисао трагедије Сина Божијег?
Теологија Анселма Кентеберијског и других ова питања хтела је да објасни тако што Бог даје задовољење ђаволу и даје Свога Јединога Сина као искупљење, даје га на жртву ђаволу. Мучећи се са овим питањима (зашто Син страда, зашто Христос постаје човек), свети Григорије Богослов каже да није могуће да Бог Отац жртвује Сина Свога ђаволу, Бог Отац који није желео човеку смрт, који није желео ни Исака када га је Аврам жртвовао. Бог Отац није такав! Дакле, ова питања не могу се објаснити из законске перспективе која такође нема одговор на питање, зашто Бог није опростио грех Адаму када се покајао и горко плакао?
Опраштање грехова, уствари превазилажење смрти, није ствар опраштања и неопраштања, то је питање јединства, сједињења тварне и нетварне природе, Бога и човека. После Адамовог прекидања заједнице другачије није могло бити, него да се поново јави човек који ће то сјединити. Други човек то није могао бити него Син Божији који ће постати човек зато што су сви људи постали после Адама смртни; и сви који се рађају од Адама, рађају се у оквиру смртне природе. Само дајемо утисак да живимо и зато Господ каже, ако се не роди водом и Духом, не може бити живота. То се управо десило у Христу, Христос је страдао што је Адам већ погрешио и увео смрт раздвојивши природу која је почела да постоји у смрти. Да би Господ спасао Адама није имао други избор него да узме ту смртну природу, и да Он постане човек и да Он испуни оно што први човек није хтео и да тако спасе читаву природу, и Адама и Еву: и као људе и као конкретне личности. Могао је Господ и другачије, например да створи нови свет, новог човека, али тада овај свет који је пао, морао би да се врати у ништавило. Или, могао је сам да узме природу не питајући човека, али тада читав људски род, од Адама и Еве до Христа, био би изгубљен. Било је потребно да се узме људска природа, наша пала природа, да Господ њу узме у своју личност да би је спасао и сјединио с Богом. А будући да пала природа пројављује своја својства и смрт кроз личност, ми умиремо као људи, умиремо што нам је смртна природа, мада као личности не желимо да умремо. Као што се смрт пројављује кроз нашу личност, тако се кроз Господа, кроз Његову личност, личност Сина Божијег пројавила смртност природе коју је је Он узео. Али, сједињењем с Богом, та природа је излечена и то је показало васкрсење Христово. Васкрсење Христово се такође тиче заједнице. Међутим, данас је постало опште мишљење да је Христос васкрсао зато што је Бог по природи. То нигде не стоји у Светом писму. И Свето писмо и апостоли и јеванђелисти и велики Свети оци изричити су да је Бог Отац Духом Светим подигао Христа из мртвих. Питамо се, каква је разлика.
Огромна је разлика: ако је Христос васкрсао што је Бог по природи, тада ми нисмо богови по природи и тада немамо шансу. Али, савим је другачије, ако је Бог Отац Христа подигаоиз мртвих из љубави, ако се васкрсење тиче љубави и јединства, љубавне заједнице коју је Христос као човек показао према Оцу. Јер, Он је све чинио из љубави према Оцу, и на крст је отишао из љубави према Оцу. Каже пред страдање: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! Ово значи, за Тебе то чиним, по Твојој вољи. И тако Бог Отац кроз васкрсење показује љубав према Сину. Видимо везу са оним што стално Господ пред страдање говори – Оче, ја прославих тебе, Ти сад прослави мене. То апостоли нису разумели, као што нису разумели ни када им је говорио о васкрсењу. То је било непојмљиво, нечувено, како ће да умре па да васкрсне. Али, када се то десило, апостолима су се отвориле очи и видели су да је Христос обећани Месија, да је Он Син Божији. Све што је у Старом завету говорено, односи се на Христа, васкрсење је било могуће када им се Он јавио. Васкрсење нас упућује на то да је правазилажење смрти ствар заједнице коју остварује Христос као човек са Богом Оцем. Он је постао Нови Адам и нама се, као и целокупној створеној природи, нуди да Духом Светим, преко Њега и у Њему, имамо заједницу с Богом и живимо вечно. Управо то и Литургија показује.
Литургија је пре свега икона Будућег Царства. Она не изражава, што често мислимо, прошлост, Литургија иконизује будућност, као што је читава историја хришћанства, почевши од Старог завета, иконизована будућност, а не прошлост. На то мисли свети Максим Исповедник, када каже да је Бог из ничега све створио ради сједињења с Њим, ради Тајне Христове, ради тог будућег догађаја. Узрок нашег постојања није у прошлости, као што нас сва филозофија овог света тера да мислимо, него узрок нашег постојања, нашег живота је у будућности, у сједињењу с Богом. Ово објашњава јаванђељска прича о томе када апостоли за слепог од рођења питају Господа Исуса Христа, ко сагреши, он или родитељи његови те се роди слеп. Логика тог питања је да се у почетку нешто десило и да је тај почетак узрок свега онога што ће касније доћи. Господ мења ту логику, па каже, не, ни он ни родитељи његови, него да се јави слава Божија на њему. Слава Божија се јавља у томе смислу, што ће Господ доћи и сјединити се с нама и тада ће се показати да ће и тај слепи гледати, да он више неће бити слеп, показаће се да ће смртни бити бесмртни. Тај будући догађај је узрок нашег вечног живота и постојања, а не прошли. И зато је Литургија икона тог будућег догађаја: наша црквена историја се развија од последњег догађаја према првоме, од будућности према прошлости. Све што Господ чини у историји, почевши од стварања света и човека па до оваплоћења Христовог и последњег догађаја, јесте икона тог последњег догађаја, Бог све чини да оствари тај последњи догађај који ће се збити када Христос поново дође. И то нам Литургија показује и зато је Литургија вазда била центар хришћанског живота.
Ми у Литургији, сада и овде, учествујемо у том последњем догађају, у Царству Божијем. Зато она и почење са Благословено Царство… Сви символи у Литургији показју то Будуће Царство, где неће бити смрти. Али, пре свега показују Будуће Царство као јединство с Господом, па тако и завршава Литургија, као трпеза где се сви причешћујемо од једног хлеба и из једне чаше и имамо заједницу у Једноме Телу Господа нашега Исуса Христа. Проблем настаје када људи у служењу Литургије траже прототип из прошлости и када моја браћа кажу – треба се држати старе праксе. Ја питам, које старе праксе? Литургија никада није била иста, од првог века до данас.
Зашто? Литургија се обогаћује јер она црпи свој начин постојања, своје вршење, своју форму из Будућег века, из Царства Божијег Будућег, не из прошлости. И зато је то скандал данас за људе. Али, то је вазда био скандал и јеретици су увек били конзервативци. Јереси су се појављивале управо зато што су јеретици осуђивали Цркву да она уводи неке нове ствари. А Црква не би могла да буде Црква ако не уводи ново. Нове ствари мора да уводи, јер је њена суштина у новом. Литургија, односно Црква иде ка Будућем Царству, обогаћује се примајући из Будућег Царства: што ухо човечије не чу, око не виде, у срце човечије не дође шта је Господ припремио, како каже апостол Павле. Сада символе онога што ће доћи гледамо у загонеткама, али доћи ће време када ћемо их видети лицем у лице. Како време пролази, како смо даље од прошлости, све смо ближи истини, зато што је истина у будућности. Али, други су нас научили да мислимо, што време више пролази све смо даље од истине. И зато вучемо назад. И зато су јеретици увек вукли назад. Где назад, када је сам Стари завет био икона Новог, односно, како каже свети Максим Исповедник, Стари завет је сенка, Нови завет је икона, а Будући век је истина… Што више време пролази, све смо ближе истини. Ако је будућност истина, тада морамо проћи историју, да би дошли до будућности.
Знамо да стари Грци нису рачунали историју, али за хришћане је врло важна историја, или како је говорио свети Иринеј Лионски, човек је створен као мало дете, није створен савршен, и он је требало да направи неке кораке, да остане у заједници с Богом, да ту заједницу пројави, а то тражи време, то је тражило историју, да би се дошло до савршенства. Савршенство није на почетку, него на крају: као кад децу крштавамо, тиме она нису запечаћена, није готово, већ их ми уводимо у Литургију и она одрастањем треба да покажу да ли хоће или неће да буду у Литургијској заједници, могу на пример као Адам, када је порастао напустио је заједницу с Богом.
Данас многи говоре о прототипу Литургије и о томе каква би она требала да буде. Ако будемо изучавали писма, како кажу Свети оци, видећемо да ниједна епоха није имала исту Литургију. Литургија се обогаћује, она напредује зато што има за водиљу Царство Божије. Знамо да је у почетку Литургијско сабрање било тако што је Господ седео за столом, за вечером окружен апостолима. После имамо друге додатке, али та структура, да је Христос, наш вођа, у средини окружен апостолима и народом Божијим остаје и преноси се на епископа и свештенство, па је свети Максим Исповедник могао да каже – поштујте епископа као Христа, свештенике као апостоле, а ђаконе као наредбе Божије.
Народ Божији је икона, сваки од нас који се крштењем сједињује с Христом је икона Христова и зато кажемо да у брату не гледамо обичног човека него самога Господа. Љубав према ближњем је као љубав према Богу јер је тај ближњи сједињен с Господом, кроз њега се Бог пројављује, не можеш мимо човека доћи до Бога, јер је Бог постао човек. Напајајући се из будућности, Литургија се обогаћује и већ у трећем и четвртом веку имамо много нових ствари које нису постојале у првом и другом, на пример храмове, одежде, жезло, митру, нове песме… Да је то било копирање прошлости, ко зна где би завршили, можда би данас Литургија била оно што су учинили протестанти и римокатолици који се стално враћају прошлости вршећи стално неке трансформације, али не према напред, ка Царству Божијем, него трансформације према назад, па су дошли до идеје… у почетку није било епископа, ето може и без епископа, може и без цркава јер и њих није било на почетку…
Протестантско схватање није израз Царства Божијег, него је то копирање догађаја који су били. Да ли треба да се враћамо најпримитивнијим примерима… клању јагњади, као Јевреји?
Литургија увек има нарастање, узрастање у мери раста Христовог, док Литургија не постане Царство Божије. То Царство Божије увек нам приближава Свети Дух. Ево, све ново чиним и тамо где Свети Дух дише, Он доноси Царство Божије. Царство Божије и Литургија једно без другог не могу. Потребно је да прођемо кроз Литургију да би били у Царству Божијем. Царство Божије је будући догађај, то је догађај Другог доласка Христовог и потпунога сједињења Царство Божије не постоји паралелно, као Платонов свет идеја. Хришћанство није имало такво виђење света. Истина ће бити на крају, када нам Господ дође. За сада ми још увек живимо у икони и живимо вером и то значи да читава творевина, и материјална и духовна природа, улазе у сједињење с Богом, дакле, и време, простор, историја… Платонова концепција је супротна, духовно је на небу, материјално на земљи и ово материјално ништа не значи, духовно је приоритет… душа је бесмртна, тело нам не треба. У том контексту хришћанство се не би темељило на васкрсењу мртвих. А васкрсење мртвих значи васкрсење тела – то је централни догађај хришђанске вере. То је оно што чекамо, чекамо васкрсење мртвих и живот Будућег века. То је, сада и овде, присутно у икони кроз Литургију и можемо да будемо учесници Царства Божијег само ако желимо. Али свако ко не учествује у Литургијском сабрању не може имати живота у себи! Литургија, причешће нам обезбеђују живот. Можемо бити савршени и живети по неким законима, али ако нема Литургијског живота, то је равно савршенству ђаволском, савршенству небића.
О подвигу и Литургији
Подељеност између подвига и Литургије (причешћа) долази из концепције по којој је духовна природа вечна по себи, а материјална није битна. Ту долази до изражаја подвиг и борба против тела и материје, како су учили Ориген и Еваргије Понтијски. Такав подвиг био је у Цркви осуђен. Господ Исус Христос је постао телом, узео је тело и тело улази у вечни живот. Материјална природа је неопходна, јер тако је Бог хтео. На подвиг у Цркви треба гледати као на одрицање од сопствене воље, од свога ја, као на подчињење Христу, да би ушли у заједницу са Христом, да би нас Он подчинио Богу Оцу. Са подчињењем уништиће се смрт као последњи непријатељ. То подчињење поново води у Литургију на шта указује Свето крштење и јеванђелски пример о узимању крста и поласка за Господом. Подвиг није супростављен Литургији, већи је уколико утврђује Литургијску заједницу. Ако закажемо на подвигу, Литургија нас спашава, она је израз слободе да желимо да имамо заједницу с Богом. И светост је израз Литургијског сабрања, свети је само онај ко има заједницу са Богом, а то заједништво се, као што смо видели, остварује у Литургији, што потврђује и литургијски возглас Светиње светима… Цариник, из приче о царинику и фарисеју, своје постојање види у заједници с Господом, а фарисеј пројављује своје људске силе. Њему није потребан Господ. То се данас често, нажалост, дешава са нашим подвижницима који пројављују људске силе и зато они, мање-више, разбијају Цркву и Литургијску заједницу. Реч је о ономе што Господ каже: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели.
ИЗВОР: Православна презентација “Верујем”
*********************************************
ДАРКО ЂОГО: “О СВЕТОМ ПЕТРУ ДАБРОБОСАНСКОМ МОРАМО ЗНАТИ МНОГО ВИШЕ НЕГО ШТО ЗНАМО, И ПРОСЛАВЉАТИ ЊЕГОВО ИМЕ ВИШЕ НЕГО ШТО ТО ЧИНИМО ДАНАС”
Пише: протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, декан Православно Богословског Факултета у Фочи:
Сјећам се његове канонизације. Морам да признам да у том моменту, осим детаља да је био један од Митрополита Дабробосанских и да су га усташе одвеле и убиле, нисам скоро ништа друго знао. А онда сам почео да читам. И да га волим, да га осјећам мојим и блиским, да у њему препознајем светачке и људске црте које су ми с временом постајале драге, срцу прирасле.
Рођен од оца Богдана Зимоњића, свештеника и устаника, човјека не “патријархалног”, него самог по себи “патриајарха”, попут Аврама, Мелхиседека, цара Лазара и Александра Невског – таквог, чврстог, са главом и срцем на небу и ногама на земљи, непоколебљивог, да му и мантија и сабља подједнако право и часно и неприкосновено стоји, без мржње и узмицања, оног Богдана чију је горштачку одлучност нацртао Иво Андрић у сцени у којој Богдан буди поштовање Миће Латаса испод свих слојева страшног Омер-паше.
Петар је без сумње наслиједио очеву храброст, у једном другом времену, али и љубав и ширину да воли без граница. Пут којим је ишао – то је мој микрокосмос у коме се осјећам свој. Херцеговина, Житомислић, у коме је постао монах и који је и данас комад неког другог свијета, наговјештај нечег преображеног, Мостар, који никада не може бити град докле се у њега заиста не врате Шантићи, Рељево и Сарајево, мјеста његовог школовања и мога дјетињства. Чак и када сам пролазио кроз Черновице – кроз главу ми је пролазила мисао да је Светитељ ходио туда.
Благ и ненаметљив, од оног природног, светачког ауторитета који није долазио од положаја него је давао смисао и достојанство Митрополитанству. Причао ми је један стари сарајевски Јеврејин да су му дјеца свих конфесија прилазила на благослов када би прошао сарајевским улицама. А и он је налазио благу ријеч и добру жељу за свакога.
1941, поноћ смисла. Остаје са паством. Вјероватно да ни њему није могло бити јасно шта тек има да се деси. Данас је тешко вратити се у та времена – ко зна, можда им је на памет падала Аустроугарска која је и сама 1914. ухапсила и ликвидирала виђеније Србе, али размјере НДХ-а нису била познате човјечанству. Одбија да прихвати акт о забрани ћирилице. Попут имењака, полази да се склони из Сарајева, али попут имењака, негдје на путу сусреће Господа, његово лично Quo vadis? Враћа се. Одводе га.
Даље је непознато. Тачније – сасвим познато – Царство Божије. На питање “гдје је био Бог у Јасеновцу” постоји само један одгвоор: “Био је у Петру, са Петром и хиљадама људи који су тамо страдали”.
Данас је његов дан.
Данас ће га прославити наша Црква и то, на жалост, само у “његовим” епархијама – Митрополији Дабробосанској и Епархији Захумско-херцеговачкој и Приморској. Имамо ли ми право да као Црква у свим Српским и Приморским земљама не знамо за Св. Петра? Како ћемо то “стићи и утећи и на страшном мјесту постојати” ако наша жртва није нама позната? Како “одбранити ћирилицу” – ако не сјећајући се Петра? Како вољети друге, како је он волио, потпуно, мученички, преображено, љубављу не од овог свијета, ако сви саборно, гдје год да јесмо, данас не поменемо Петра?
Петар Свештеномученик – већи светитељ него ми који га прослављамо. Па бар да га више прослављамо.
Срећна слава братској Богословији у Фочи, срећна слава Војковићи, срећна слава Цркво свеколика, Православна!
***************************************
СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ – ПРВИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
Свети Јоаникије рођен је од побожних српских родитеља благороднијег порекла у околини Призрена. Да је Јоаникије био врло способан и обдарен види се из тога што га је тадашњи српски Краљ Стефан Душан узео на свој Двор за свога логотета. Попут великих светитеља Божјих и јерараха Цркве Христове – Тарасија, Никифора, Фотија и осталих, и овај свети би изабран из редова лаика и брзо прође све монашке и свештеничке чинове. Када премину тадашњи архиепископ Српски Данило II, би сазван црквени сабор на коме за Архиепископа би изабран Јоаникије, и тако би хиротонисан за архиепископа на престолу Светога Саве 3. јануара 1338. године.
Као архиепископ, свети Јоаникије II је радио на добро Цркве Божје и на спасење своје Богом поверене му пастве. Тадашњу првопрестолну цркву у Пећи, коју подигоше архиепископи Никодим и Данило, он даде украсити дивним иконама и фрескама и свим осталим потребним стварима.
У то време српски Краљ Стефан Душан освојио је многе грчке крајеве на југу и веома проширио српску земљу, те због тога реши да се прогласи за Цара. Притом он одлучи да и српског Архиепископа саборски узвиси на степен Патријарха, јер изузетно поштоваше светог Архиепископа Јоаникија и велику му част указиваше. Тако једном приликом у Приштини, када тамо Душан дочекиваше грчког владаоца Јована Кантакузена и за ту прилику дође позван и архиепископ Јоаникије, сам Краљ прихвати на своје руке ногу светог архиепископа, док овај сјахиваше са коња, и смирено га целива у руку просећи од њега благослов.
После овога је свјатјејши патријарх Српски Јоаникије помазао (на Васкрс 1346. године) краља Душана за цара свих Срба, Албанаца и Грка, а ускоро затим (на Спасовданском сабору у Скопљу 1349. године) заједно са њим донео је многозначајни српски Законик, којим је узакоњено српско царство, и правда и поштење у њему, и “свака правила светих и божанствених цркава”. Против свега овога ништа нису рекли тадашњи патријарси у Цариграду.
На месту првојерарха српске цркве Свети Патријарх Јоаникије провео је 14 година. У јесен 1354. године приближи се и кончина земаљског живота Светог Патријарха. Када нападоше са севера на српско царство Угари (то јест Мађари), Цар Душан устаде и крете на њих. Дошавши у пределе светог манастира Жиче, он посла да му из Пећи дозову у Жичу свјатјејшег Патријарха Јоаникија да са њим нешто проговори о црквеним и државним стварима. Но када свети патријарх стиже у Жичу, он се ту брзо разболе, и по својој жељи би понесен онако болестан у своју патријаршију у Пећ. Но он тамо не стиже, јер још на путу издахну и предаде душу своју у руке Господа свога. О таме се овако каже у споменутом животопису краљева и архиепископа Српских:
“После неког времена, ђаво, исконски завидник рода човечијега, подиже рат и завист међу царем Стефаном (Душаном) и угарским краљем. И кад је цар Стефан стао на Пакларима (код Рудника) са свима својим војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И кад је патријарх дошао у Жичу, после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест. И сам заповеди да га дигну и однесу у Пећ. И када се тада сабрао сав сабор жички, узеше патријарха и понеше га; и кад је био ношен, престави се на путу у Полумиру у Сутесци (код данашњег Ушћа на Ибру). И кад је био донесен у Пећ, би положен у гроб (који сам себи беше назначио). И поживе он у светитељству на престолу Светога Саве шеснаест година и осам месеци, и у миру усну у Господу, месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу (године 1354.)”.
Тело Светог Патријарха Јоаникија положено би у средњу цркву Пећке патријаршије, тамо где се оно и до данас налази (то јест у цркви Светих Апостола). Изнад његовог светог гроба насликана је на зиду фреска која изображава његово чеоно уснуће у Господу.
*********************************************
ГДЕ ЈЕ СЛАВА ТУ ЈЕ И СРБИН: ШТА ЈЕ СЛАВА?
Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).
Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским светитељима – као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах,одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.
Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.
Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: “Где је слава ту је и Србин”.
*****************************************************************
НЕ ТУГУЈТЕ КАО ОНИ КОЈИ НЕМАЈУ НАДЕ: ЗАШТО БОГ ДОПУШТА СМРТ?
Многи постављају питање: зашто Бог допушта смрт? Зашто Бог допушта да смрт задеси слуге Божије, понекад чак и за време служења Богу? Зашто их Бог не чува?
Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: «да иду Његовим стопама».
Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, – и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила.
Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да «га обрађује и чува». Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан.
Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт.
Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем.
Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути.
Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период.
Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: «Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!» Како пише свети Јован Златоусти: «Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!»
У тропарима парастоса се поје: «Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја… Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!» Тако Црква описује трагедију смрти. «О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?» А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: «Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.»
Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашнг. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: «Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.» Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: «У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!» Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону.
Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији.
Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!…
А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут… Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: «Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?» Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео?
Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: «Мало сте претрпели – много сте стекли.» Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: «Братије, потерпим вмаље (односно, истрпимо мало), али ћемо стећи вечни Рај!»
У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: «Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.» Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено.
Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери.
Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист.
Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена.
Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: «Немојте туговати као они који немају наде.» Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, «позитивну противтежу».
Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског «за Бога није добитак да некога пошаље у пакао». А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: «Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.»
Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина.
Неки постављају питање: «Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?» Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Сакрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога.
На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу.
Извор: Православие.ру
********************************************************
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ВАЖНО УЧЕСТВОВАТИ НА БОГОСЛУЖЕЊУ?!
Сваки вјерник не сумњиво осјећа потребу да спољашним начином изрази своју вјеру, свој религиозни живот, побожност и своју захвалност према Богу. Сходно овоме, кроз многовјековну историју постојања хришћанства настајало је и развијало се и богослужење као психолошки израз унутршњег религиознога живота.
Сагласно учењу Православне Цркве, богослужење није ништа друго до израз наше вјере, наде и љубави према Богу. Посјећујући богосужење у храму вјерници не само да улазе у унутрашње молитвено јединство са Господом, Пресветом Богородицом и свима светима, него и духовно изграђују свој однос и заједницу са Богом. Због тога је света Црква одувјек његовала богослужење са највећом бригом и тако пробудила код наших предака дубоку и искрену побожност којој се и данас дивимо.
Схватити не само Православну вјеру, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања богослужења. Сваки православни хришћанин дужан је да јасно схвата и разумије смисао и поредак богослужења, јер је то предуслов да се води правилан хришћански начин живљења .Шта је то богослужење? Због чега је потребно учествовати у њему? Како требау њему учествовати? Шта треба да од богослужења да очекујемо?
Православно богослужење је прије свега дар Божије љубави према човјеку. Сам Господ у своме спаситељном старању, на један мистичан и тајнаствен начин, кроз богослужење дарује вјерницима све оно што им је потребно на путу ка спасењу. Због тога је учествовање у богослужењу веома битно, јер нас оно поучава праведном животу и води нас према остварењу нашег узвишенога циља – уласка у Царство Небеско. Осим тога, богослужење нам не открива само тајне Промисла Божијега, него нам даје могућност да спознамо прије свега саме себе, своју духовну реалност и у складу са тим правилно оријентишемо свој живот, као породични, тако и пословни и уопште друштвени.
Ми смо сви позвани да прихватимо и искористимо овај велики дар Божије љубави, преко којега нам се у изобиљу дарује животворна и спасоносна благодат. Мноштво благодатних дарова Божијих који нам се предлажу посредством богослужења, помажу нам, да живјећи у овоме грешном и трулежном свијету, побједимо сва искушења и останемо достојни следбеници Христовога учења. Због тога је Богослужење гаранција нашега спасења, јер нас оно освећује, духовно и тјелесно оснажује, даје нам могућност покајања, укрепљује наше душевне силе на борбу против гријеха и што је најважније руководи ка вјечноме животу.
Учествујући у богослужењу ми усвајамо многовјековно духовно искуство Цркве, кроз које укрепљујемо и оживљавамо саму нашу вјеру. Садржај и карктер молитви и пјесама које у богослужењу користи наша света Црква, свједоче нам о истинитости Правослане религије као јединога и исправнога пута ка остварењу вјечнога живота. То изобиље духовнога искуства, потврђеног животом мноштва светитеља и угодника Божијих, који су кроз богослужење примили вјенац светости, даје се нама као очити примјер према коме треба да усмјеримо свој живот. Ради тога је веома важно да сваки вјерник организује свој живот активнијим молитвеним учешћем.
У великом богослужбеном богатству Православне Цркве, њено централно мјесто заузима Божанствена Литургија. Она се јавља ипулсом целокупнога живота Цркве у којој све остале свештене радње и молитве налазе свој смисао и испуњење. Схватити не само Православно богослужење, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања Божанствене Литургије. Литургија и није ништа друго до учешће и сједињење људи са Богом. Када говоримо о учествовању, онда прије свега мислимо на само приступање светој Тајни односно причешћивање. Међутим активност учествовања се такође огледа и у разумијевању и доживљавању самога смисла и знчаја свете Литургије.
За нас православне хришћане Евхаристија није само символичка радња и сјећање на историјски догађај установљења Тајне вечере. Православна Црква безусловно вјерује да на светој Литургији хљеб и вино постају реално Тијело и Крв Господа Исуса Христа. Због тога се ми под видом хљеба и вина причешћујемо самим живим Богом, који на такав начин испуњава наше и душе и тијела својим животворним Божанством. У светој Евхаристији како кажу свети оци ми постајемо „сатјелесни“ Христу, и због тога причешће није ништа друго до наше обожење. Евхаристија је окосница наше душе, свеза наших мисли, темељ нашег поуздања, наше наде, нашег спасења, нашег свјетла, нашег живота, како каже Св. Јован Златоуст.
Из свега више реченог може се закљућити да један од главних задатака богослужбеног сабрања састоји се у томе да укључи човјека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповједати Бога. Црква нема статички него динамички карактер – она је заједница која се остварује у општењу. Свака личност учествујући у Богослужењу улази у духовне узајамне односе са другим вјерницима и на тај начин ствара Цркву која је зајдица вјерних.Богослужење прије свега привлачи људе једне према другима, а онда и према самом Богу. Јединство човјека са Богом безусловно захтјева и јединство са другима, који тако улази у општење са Њим. Учешће у том радостном догађају руши све разлике међу људима, сједињује све у једно и води нас к остварењу свога вишега назанчења.
Аутор: јереј Миладин Митровић
Извор: Православие.ру
*************************************************************
АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ: “НАПУШТАЊЕ МОНАШКИХ ЗАВЕТА ВЕЛИКА ЈЕ ДУХОВНА ТРАГЕДИЈА”
Напуштање монашких завета велика је духовна трагедија, како за самог монаха (монахињу), тако и за његову или њену браћу и сестре зато што се монашки завети прихватају слободном вољом и не под принудом и представљају израз слободе нашег бића да Господу служимо изображавајући и у овом животу равноангелски живот Царства небеског. Црква је случајеве напуштања монашких завета решавала у својој историји на разне начине. Као и у многим другим питањима постоје два приступа – акривија и икономија.
У првом приступу монах се по самовољном напуштању манастира одмах ставља под забрану причешћа, а уколико устраје у својој одлуци лишава се и монашког чина и свештеног (у случају да је и њега примио). Разлог за ово није кажњавање, већ намера да се посрнулом брату укаже на озбиљност последица његове одлуке и да је након таквог поступка немогуће наставити живот у Цркви као да се ништа није догодило. Главни циљ ових мера јесте да се монах подстакне на покајање и врати у свој манастир и настави монашки живот. Као и брак монашки позив није нешто што траје само док постоји ентузијазам и она младалачка, почетничка љубав, већ је дубоко заснован на одговорности и осећању обавезе не само према себи, него и према онима који нас воле. Монашки живот је непрестано вољно принуђавања наше природе, како се каже у Лествици. Познато је да у духовном путу човековом, а поготово у монаштву након периода тзв. бесплатне, почетничке благодати наступа период духовне сувоће и појачане борбе са страстима. И источни и западни монашки писци говоре о тзв. “тамној ноћи”, својеврсном ходу по пустињи, коју пролази душа како би се окушала у борби и показала своју љубав према Богу. После овог периода који може да траје годинама долази опет Божија утеха и то на много целовитији начин него код почетника. То је период појачаног суочавања са нашим слабостима и уопште са греховношћу људске природе, без чега нема истинске љубави према Богу и ближњима. Дешава се да неки управо у том периоду посрну и да педагошко “одсуство” Божије благодати протумаче на погрешан начин и помисле да је боље да се врате на стари живот. Тешко је судити о било којој људској души, али је познато да се монашки завети не могу лако избацити из савести човекове и без обзира колико се неко трудио да покаже да је срећан и задовољан, све више се удаљује од Бога и Цркве која га стално подсећа на пут који је својом вољом и као одрасла личност изабрао. Одузимањем монашког чина Црква не одузима одговорност за завете које свако даје лично и тзв. размонашење пре свега има задатак да не дозволи посрнулом монаху да и даље користи своју монашки лик ако већ не живи у монашком поретку.
У црквеној икономији, и према посебном расуђивању Епископа, питање напуштања монашких завета може да се решава и на другачији начин, али ово је веома осетљив приступ који не може да постане правило и зависи од сваке личности појединачно. У сваком случају, Црква не може да монаху благослови да не живи више монашки јер она не може да га лиши одговорности коју је лично преузео пред Богом и тако-рећи умртви његову духовну савест. Оно што је у неким случајевима могуће јесте да се након одузимања монашког чина омогући човеку да по крајњем снисхођењу заснује породичну заједницу, као другобрачник, како би се он колико-толико одржао у црквеној заједници и наставио да учествује у евхаристијском животу. Наиме и сама пракса другог или трећег брака у Православној Цркви настала је као израз снисхођења у случајевима када дође до раскида брачних завета. Другобрачни обред је покајног карактера и допушта се како неко не би живео у греху и ван црквене заједнице, ако већ није могао да очува брак. Најбоље би било да се, с обзиром на специфичну ситуацију у којој данас живимо, поступак Цркве у случајевима напуштања монашких завета посебно регулише у евентуалној допуни правилника за монашки живот.
Имајући у виду да случајеви напуштања монашких завета, нажалост, нису данас тако ретки, сматрам да би било добро да се опет вратимо на праксу по којој се завети не полажу и схима не прима барем пре 40те године живота. До тада кандидат за монаштво може да живи монашки живот као расофор, припремајући се за примање завета. Знам да је покојни Патријарх Павле инсистирао на тој пракси. И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости.
У сваком случају према онима који су посрнули у свом монашком путу треба показивати искрену љубав не лишавати их духовне помоћи и утехе. Црква је кроз сву своју историју увек настојала да оне који посрну поврати у своју заједницу и не лиши их удела у вечном животу. Зато ова питања не треба гледати суво и јуридички, већ у духовном расуђивању тражити најбољи пут да се пружи помоћ и посрнула душа сачува од потпуног удаљавања од Бога и вечног живота.
Аутор: Архимандрит Сава Јањић (игуман манастира Високи Дечани). Извор: Поуке.орг
********************************************************
РУСКЕ МОНАХИЊЕ ОЖИВЕЛЕ СРПСКЕ ЖЕНСКЕ МАНАСТИРЕ
Целог живота митрополита Антонија Храповицког (1863–1936), чувеног руског богослова и теолога који је оставио знатног трага и у Српској православној цркви, пратила је легенда да је послужио као инспирација Фјодору Достојевском да створи лик Аљоше Карамазова. Митрополит Антоније био је део велике руске емиграције која је после Октобарске револуције нашла уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И у Србији, где је дошао 1921. године, уживао је велики углед. Посебну пажњу и поштовање указивали су му и регент Александар Карађорђевић и тадашњи српски патријарх Димитрије. Поглавар Руске заграничне цркве, формиране 1921. године, умро је пре тачно осамдесет година и сахрањен је у крипти Иверске капеле на Новом гробљу.
У Српској православној цркви су 1929. године од 2.924 свештеника чак 214 били Руси. Иако је 1921. године формирана Руска загранична црква, која је имала надлежност над руским парохијама у Земуну, Вршцу, Новом Саду, Сремским Карловцима и другим местима где су биле велике руске избегличке колоније, ови свештеници били су у редовима СПЦ. Као и монахиње које су на самом почетку двадесетих година прошлог века стигле у српске манастире и дале велики допринос обнављању женског монаштва у Србији.
Традиција женског монаштва изгубила се у време турске владавине, и готово да и нисмо имали женске манастире. Међутим, са руском емиграцијом у Србију је стигло и целокупно сестринство чувеног Љесниског манастира из западних руских области. Са игуманијом Екатерином Јефимовском на челу, око 80 монахиња тада прелази у СПЦ. Оне су биле у великим фрушкогорским манастирима Хопову, Кувеждину, Петковици и веома су утицале на то да и Српкиње почну да се замонашују.
Сестринство манастира Љесна, иначе, својевремено је бројало и до 300 монахиња, а његова игуманија Екатерина потицала је из племићке породице, као уосталом и игуманија Диодора, која је са двадесет монахиња дошла у манастир Дивљану. Као и митрополит Антоније Храповицки, потомак старе новгородске племићке лозе.
Руси попуњавају ту празнину која је настала после Првог светског рата јер је тада српска црква изгубила велики број свештеника. Они су дали велики допринос развоју српске теологије, пастирском раду, српским манастирима, оплеменили су српски духовни живот између два светска рата. Такође, дали су подстицај изградњи српских цркава на западу тадашње краљевине, у Цељу, Марибору, Црквеници.
Руска загранична црква, формирана 1921. године у Сремским Карловцима, с временом је заузела политички став који је био антикомунистички, па је уследио и формални раскол са Московском патријаршијом. До помирења је званично дошло тек 2007. године и од тада је Загранична црква поново под јурисдикцијом Руске православне цркве. Иначе, у време док је на челу Заграничне цркве био митрополит Антоније на богослужењима се редовно помиња руски патријарх, чиме је ова црква хтела да покаже и потврди своју везу са Московском патријаршијом. Још једног свог сународника митрополит Антоније није заборавио у Србији – Достојевског, чијим се делом бавио целог живота. Кажу да је увек негирао да је био прототип за лик Аљоше Карамазова, али и да је веома ценио руског класика и говорио да је на првом месту Библија, на другом црквена правила, а на трећем Достојевски. А када су га, како бележи једна анегдота из његово живота, запитали: „А Свети оци?”, одговорио је после краће паузе: „Ипак, Достојевски.”
Извор: Политика. Аутор: Јелена Чалија
***********************************************
СМИРЕНОМУДРИЈА ЧУВА СУПРУЖНИКЕ ОД МНОГИХ ПРЕПРЕКА КОЈЕ ИХ ЧЕКАЈУ НА ЗАЈЕДНИЧКОМ ПУТУ
Једном је преподобни Антоније имао визију: цели свет заробљен у мрежи ђавола и ухваћен у његову замку. “Ко може да се ослободи из те мреже?” – са жалошћу је уздахнуо старац и добио одговор на своје питање: “Смиреномудрије спасава од ђавола, и његове сплетке не могу ни дотаћи човека кога краси та врлина”.
Направили бисмо озбиљну грешку ако бисмо претпоставили да се оно што је откривено светом Антонију тиче само монаха, а не и благочестивих мирјана. У стварности, свеопшта хришћанска врлина смиреномудрија чува супружнике од многих препрека, које их чекају на заједничком путу.
Ево једног јарког примера демонске замке у коју упадају многе младе породице: жена почиње да сумња да је муж вара.
Њој се све време нешто чини, и она заборавља на руску изреку: “када ти се причињава – прекрсти се”. Она не зна, а можда и неће да зна, да ђаво има посебну власт над човеком који се давно није причестио. У том случају, она почиње да верује да је оно што јој шапће ђаво заправо њена сопствена мисао. А поред тога, како народ каже, свако на ствари гледа по мери сопствене искварености.
Сав садржај њиховог заједничког живота се своди на посао и изласке викендом са друштвом. За децу је још “рано” и све њене мисли су устремљене на њеног мужа, на себе и на то шта о њима мисле други људи. Таква непрекидна, горда, готово болесна опседнутост собом, у потпуности је природна за психички и духовно недовољно зрелу жену.
Муж на почетку лакомислено одбацује све то уз шалу, и да будемо потпуно искрени, њега забавља њена сумњичавост. Он у почетном периоду радосно замишља да је љубомора знак истинске љубави. Верује у ту замисао све док не почну да га нервирају свакодневне провере мобилног, мејла, Фејсбука, па чак и џепова.
А после се већ демон досети, и пошаље га на пословни пут, где се све те сумње заиста и остваре. Он се испрва супротставља изненадном искушењу, али после почиње да мисли: “она ионако сматра да сам гад…”
Тако ђаво разбија породице.
И све би могло бити сасвим другачије да је барем један од њих показао скрушеност – ту као дијамант многострану врлину, која нам омогућава да разумно сагледамо своје несавршенство и да заузврат, без повода, не трагамо за несавршенством у другима. Поред тога, скрушеност у нама буди благодарност према Богу и ближњима, за оно мало што ми имамо.
На жалост, породични психолози-консултанти, који се у наше време шире као печурке после кише, посматрају ову врлину као срамну слабост и ружни дефект душе.
У ствари, најбољи начин посрамити супруга за грешне мисли, па чак га и отвратити од реалног греха, је кротко и скрушено гајити поверење у њега, веровати му као што деца верују својим родитељима. Што се тиче мужа, њега би спасила скрушена снисходљивост. Тада не би озбиљно схватао неутемељене увреде своје жене, на начин на који родитељи не схватају озбиљно дрске глупости своје деце.
С друге стране, можемо искрено опростити ближњем свом његове грешке, само ако смо и ми сами смиреномудрено свесни својих недостатака и грешних мисли. У случају породичних проблема треба да имамо на уму да свог супруга или супругу сами бирамо, не примећујући, хотимично или нехотимично, њихове духовне недостатке.
Али савремени човек, одвојен од Цркве, бира други пут. Он се панично боји да опрости другоме, да призна своју првобитну погрешну претпоставку и покаже благонаклоност, чак и да је ту реч о томе да га је неко случајно нагазио на ногу, јер сумња да ће га исти следећи пут намерно ударити у врат.
Он или она учествују у психолошким тренинзима: “како да постанеш краљ/краљица”, где их уче да главне привилегије монарха – осећај одговорности и кротки опроштај – замене за лукаво умеће манипулације “партнером” уз стално пребацивање кривице за своју несрећу на друге.
Као резултат свега тога, породични живот, окован демонским силама, претвара се у пакао самопотврђивања, сумњичавости и сладострашћа, које убрзо досади. У таквом породичном животу се сваки, па и мали, проблем претвара у повод за развод и попут куке качи за ђаволску мрежу.
Визија преподобног Антонија Великог нас не подсећа само на то да су правила духовног живота за монахе и мирјане једнака, већ и да су пакао и рај опипљиве појаве. Предукус и првог и другог, човек осећа сада и овде у земаљском и, конкретније, у породичном животу.
Узгред, постоје и супротни примери, када супружници скрушено праштају једно другом и када то за њих постаје добра навика.
Мислим да је свако од нас барем неколико пута у свом животу упознао такве породице у којима царује атмосфера спокоја, душевне топлоте и унутрашње слободе. Слободе од гордости, тојест од свих разноврсних замки, које су се показале преподобном Антонију Великом.
Извор: Православие.ру. Аутор: свештеник Димитри Фетисов.
******************************************************************
ПРЕПОДОБНИ ИСАК ЦИРИЈСКИ О ГОРДОСТИ: ИСКУШЕЊА НЕПРИЈАТЕЉА БОЖИЈИХ КОЈИ СУ ГОРДИ
Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.
Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости.
Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост.
Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза.
Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он \ осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху. Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће.
Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину. Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, стули у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњ>и и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом. Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин.
**********************************************************
СВЕТО ПИСМО ЈЕ ПРЕВОЂЕНО НА НЕМАЧКИ И ПРЕ МАРТИНА ЛУТЕРА
Историја превода Библије на немачки језик почиње у 8. веку: монаси су хтели да светописамску реч проповедају на језику и дијалектима Германа. Спорно је питање да ли је народни језик смео бити уопште употребљаван у верске сврхе. Међутим, Сабор у Франкфурту 794.г. донео је одлуку да се Богу може молити не само на освештаним језицима јеврејском, грчком и латинском, док, с друге стране, не можемо схватити отпор управо германског свештенства проповеди Речи Божје на народном, словенском језику у Моравској.
Најпре су настали речници у којима су, као најранијим списима немачког језика уопште, објашњени многи латински појмови између редова с преводом на старом високонемачком језику (althochdeutsch). Све до средњег века превођене су углавном молитве и поједине библијске књиге. Као најстарији потпуни Нови завет на немачком језику важи аугзбуршки рукопис на пергаменту из 1350.г. Најстарији превод Старога завета јесте Венцелова Библија (Wenzelbibel) с краја 14. века.
Са изумом штампарства ширење Библије на немачком говорном подручју кренуло је великим корацима. Као први је Јохан Ментелин ( Johann Mentelin) из Стразбура штампао 1466.г. потпуну Библију на немачком језику. Од тога времена је настало више превода Библије, веома раличитог квалитета.
Дакле, Мартин Лутер није започео од нуле. Али оно што је изванредно и потпуно ново у њега био је његов речник, језик. Изрази као што је „бацати бисер пред свиње“ (Perlen vor die Säue werfen) потичу од њега, што је истакао историчар Хајнц Шилинг у биографији Мартина Лутера. Уз то, реформатор се ослањао на најстарије јеврејске и грчке рукописе који су умеђувремену пронађени. Нови завет је превео за време свога заточеништва у Вартбургу, и објављен је 1522.г., док је Стари завет завршен 1534. године.
Смисао текста је проналазио полазећи од дословног значења речи. Слободним превођењем, динамичким језиком и освртањем на народни језик учинио је свој превод веома прихватљивим и пријемчивим. Све до 19. века оригинални Лутеров превод Библије опстао је у употреби у Лутеранској Цркви (данас позната као Евангелистичка Црква). У то време дошло се до увида да текст његовог превода за многе читаоце није више био јасан. Године 1863. настала је прва ревизија Лутеровог превода, а до данас је било више прерада. После Другог светског рата библисти су се све одређеније опредељивали за говорни језик, па се ове јесени, поводом 500-годишњице Реформације, очекује нова ревизија, прерада тога превода, мада се већ сада сматра да ће библисти настојати на приближавању Лутеровом језику, више него што су то чиниле раније прераде, ревизије.
С друге стране, успех Лутеровог превода Библије просто је приморао римокатолике да и они сачине свој конфесионални превод, па је 1527.г. Јероним Емзер (Hieronymus Emser) објавио свој превод Новога завета 1527.г., углавном пратећи Лутеров превод. Само десет година после Емзера, Јохан Ек (Johannes Eck) штампао је свој превод Старога и Новога завета 1537. године.
У Римокатоличкој Цркви зацело дуго времена није било неког централног, Црквом одобреног издања Светога Писма на немачком језику, из разлога што су и бискупи и свештеници били веома неповерљиви према превођењу Светога Писма ради употребе међу обичним верницима, а богослужења су служили на латинском језику. Тек је Други ватикански концил (1962-1965) дозволио употребу народног језика на богослужењу и препоручио да се сачињавају нови преводи.
Један од таквих подухвата је и тзв. Заједнички превод (Einheitsübersetzung, 1972/1974, ревизија 1979/80) под покровитељством бискупија немачког говора у којима је и употребљаван на богослужењима, и иначе у студијама. Превод Новога завета с Псламима био је сачињен у сарадњи с протестантским библистима, па се може сматрати екуменским преводом. Међутим, управо у раду на новој верзији овог Заједничког превода, објављеног ове 2016. године, представници Евангелистичке Цркве нису учествовали. За њих је превод Мартина Лутера једини аутентичан превод Речи Божје.
Припремио протођакон Радомир Ракић
Извор: СПЦ.РС
**************************************************
РАЗГОВОР ДВЕ БЕБЕ У МАМИНОМ СТОМАКУ: А ТИ, ВЕРУЈЕШ ЛИ?!
У стомаку труднице разговарају две бебе – једна верује у Бога, а друга прихватa само оно што се може рационално доказати:
Неверна беба: А јел’ ти верујеш у живот после рођења?
Беба-верник: Наравно, има живота после рођења. Овде се ми само припремамо за њега.
Неверна беба: Свашта! Не постоји никакав живот после рођења, за то нема никаквог доказа!
Беба-верник: Постоји. Тек после рођења ступамо на свет.
Неверна беба: Шта ти је то, свет?
Беба-верник: Не знам. Али под светом се подразумева стварност.
Неверна беба: Како можеш да причаш о томе када не знаш?
Беба-верник: Тачно је, не знам. Али ја верујем да ћемо тамо моћи да се крећемо у простору, да ћемо јести устима и, уопште, радити штошта, што је сада готово незамисливо.
Неверна беба: Каква глупост! Ко још може да се креће у простору!? Чуј ти њега, јешћемо устима!
Беба-верник: Ја верујем да нас после рођења чека нови живот.
Неверна беба: Одатле се још нико није вратио! Живот се завршава рођењем, кажем ти, сви докази упућују на то. Живот, то ти је уопште једна велика патња у тами.
Беба-верник: Није, после рођења видећемо маму, она ће се бринути о нама.
Неверна беба: Маму!? Ти верујеш и у маму! И где ти је она?
Беба-верник: Она је свуда, ми се у њој налазимо, захваљујући њој и живимо.
Неверна беба: Које празноверје! Не видим никакву маму, нема ни доказа да она постоји. То значи да ње нема!
Беба-верник: Ни ја је не видим, али осећам како нам пева и како милује наш свет. Ја чврсто верујем да прави живот почиње након рођења.
******************************************
МОЈА БОЛЕСТ И ЈА: НЕМА ЧОВЕКА НА ЗЕМЉИ КОЈИ ЈЕ БЕЗ НЕВОЉА И БОЛЕСТИ
Нема човека на земљи који је без невоља и болести. Прародитељски грех је изменио узвишено стање које је Господ даровао људима. И, изгубивши Рај, човек је добио … трулежност и смрт. Међутим, милост Божија не оставља нас грешне и недостојне. Болести и жалости представљају за нас и терет и уразумљење и награду од Бога. Њима се, ако их носимо без негодовања, чистимо од грехова, духовно растемо и припремамо се за вечност. Смирење и трпљење, нада на Господа и Његову благу вољу – то је истинско хришћанско расположење.
Ако болестан човек има такво расположење, оно ће га морално оснажити и урачунава му се као подвиг. У таквом случају човек у ситуацији жалости и немоћи показује победу духа над телом и добра над злом. Наш Спаситељ нам је дао пример највећег трпљења, љубави и кротости трпећи страдања на Крсту и молећи се људе који су Га распели.
Болест представља време самопровере, време размишљања и покајања. Запамтимо да је све од Бога: и болест и здравље. А све што је од Бога на нашу је корист. Зато нећемо упадати у чамотињу. Милостиви Бог нам неће послати искушења већа од наших снага, јер по речима апостола: „вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (1 Кор. 10:13). Важно је да запамтимо и то да кроз многе невоље треба да уђемо у Царство Божије (Дела ап. 14:22).
Насупрот томе – жаљење на „злу“ судбину, протестовање, злоба на све и свакога разарају унутрашњи мир, појачавају страдања, и што је најважније – умањују или уништавају духовни плод ради кога је и послата болест. Тај плод је наше спасење у Богу. Понекад нам да то схватимо и постанемо свесни те чињенице сметају наше маловерје, немарни однос према себи и томе слично.
Године атеизма нису прошле без последица. Стасало је скоро три генерације људи који не знају за Бога и Његову Цркву. У својој лекарској пракси често се сусрећем са ситуацијама када ожалошћени или болесни човек не схвата духовни смисао страдања (мислим и на људе који су крштени у Православљу), јако се лоше осећају, у великој су тузи и чамотињи. Дешава се и горе: очајање, тескоба, жеља да се умре…
Свети Јован Кронштатски је писао: „Од свеблагог Бога долази само добро, а не зло. И сама болест твоја јесте добро, а ти се жалиш, малодушан си, у чамотињи; трпи, захваљуј; за вољне сласти у младости – невољне болести у старости.“
Аутор: Димитрије Авдејев, психијатар, психолог
*********************************************************
ИНТЕРНЕТ МОЗАК: КАКО ДИГИТАЛНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ОБЛИКУЈЕ МОЗГОВЕ НАШЕ ДЕЦЕ
Док се мозгови данашњих младих дигиталних домородаца адаптирају на брзе претраге Интернета, њихови неуронски склопови и неки делови мозга који се обично прилагођавају традиционалнијим методама учења постају све мање развијени. Многи студенти признају да су им рад у учионици и уобичајни систем предавања и хватања белешки досадни. Већина тинејџера више не пише дневник већ радије дели своје најдубље мисли са пријатељима – а често и странцима – на веб сајтовима и блоговима. Они не оклевају да баце дигитални уређај који су недавно купили како би набавили новији, бржи, са јаснијом сликом, бољом тастатуром или већим капацитетом за меморију – поготово ако изгледа „кул“.
Осетљиви мозгови у развоју
Чак и пре него што се беба роди, здравље њеног мозга је под огромним утицајем животних навика мајке. Пијење алкохола може довести бебу у опасност од фетусног алкохолног синдрома, најчешћег узрока менталне заосталости који се може спречити. Пушење цигарета током трудноће може инхибирати пренатални развој мозга. Мајке које не уносе довољно фолне киселине, нарочито пре него што затрудне, могу родити бебе са дефектом неуралне цеви, а чак и емоционални стрес током трудноће може да ослаби координацију новорођенчета, успори његове реакције и оштети способност фокусирања пажње.
Већина синапси у бебином мозгу формира се током првих шест месеци живота, када мозак троши више од шездесет одсто укупних калорија које се унесу у организам. Премало стимулације мозга током овог периода води до формирања мањег броја синапси; превише стимулације може поставити оштећене синапсе и неприлагођене неуронске склопове.
Мала деца имитирају понашање својих родитеља, других одраслих и својих вршњака, док слушају и уче да обраћају пажњу, да комуницирају и учествују у социјалним интеракцијама. Свакодневно читање детету, често изражавање наклоности и друге негујуће интеракције стимулишу млади дечји мозак тако да се нови дендрити развијају и гранају један према другоме. Функционална магнетна резонанца (фМРИ) и позитронска емисона томографија (ПЕТ) показују да се специфична неуронска кола репрограмирају тако да се активирају када мала деца обраћају пажњу на другу децу и одрасле.
Без довољно интерперсоналне стимулације лицем у лице, дечја неуролошка кола могу атрофирати, а мозак може да не развије нормалне интерактивне социјалне вештине.
Међутим, прекомерна стимулација може такође негативно утицати на развој дечјег мозга. Превише додатних активности, превише надзирања или изузетно хаотична атмосфера код куће могу омести развој неуронских кола код детета и довести до ниског самопоштовања, анксиозности и растројености. Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље). Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.
Како новорођенчад расте, њихов мозак је све мање осетљив на спољну стимулацију, али и старија деца и адолесценти још увек имају да пређу много корака у развоју на свом путу одрастања. Француски психолог из деветнаестог века Жан Пијаже (Пиагет) представио је ове кораке одрастања (в. табелу), почевши од прве две године живота, када дете развија свет о другим људима и учи како да остварује односе са њима. Од друге до шесте године дете учи основне језичке вештине. Мишљење је релативно конкретно све до тинејџерских година, када способност за апстрактно мишљење и разум почињу да преовладавају. Ако дигитална технологија настави да одвлачи осетљиве младе умове садашњом брзином, мораћемо да редефинишемо традиционалне фазе развоја.
Одломак из књиге: Интернет мозак: Како дигитална цивилизација обликује мозгове наше деце
Извор: Детињарије
***************************************************************
КОМУНИСТИ СУ ОВО ПОКУШАВАЛИ ДА САКРИЈУ: 60 ЧИЊЕНИЦА О ПОСЛЕДЊЕМ РУСКОМ ЦАРУ НИКОЛАЈУ II РОМАНОВУ И ЊЕГОВОЈ ВЛАСТИ!
Над Светим Руским Царем Николајем II Романовим, који као и остали чланови његове најуже породице, није желео да напусти Отаџбину (иако су лако могли да оду из земље) извршено је ритуално убиство. Заговорници лажи о одрицања од престола саставили су о томе и лажни манифест. У архивима Руске Федерације не постоји ниједан докуменат који потврђује истинитост тог мита. Постоји само „Царева изјава о одрицању“, потписана оловком. Никада раније, Николај II Романов није било који лични или службени документ потписао оловком. Услед низа нелогичности, обављено је и детаљно научно испитивање са графолошком анализаом потписа. На основу непобитно утврђених и изнетих научних доказа и чињеница, закључено је да су и потпис и документ, за који су бољшевици тврдили да припадају Цару Николају II Романову – лажни. У наставку текста прочитајте 60 чињеница о последњем Руском Цару и његовој владавини:
- Император сверуски, краљ Пољске и велики књаз Финске, Николај II Александрович Романов (син Александра III Романова и Марије Фјодоровне) направио је по сили, моћи и процвату највећу Империју на свету, којој није било равне ни до, а ни после њега.
- Цар је био дубоко религиозан човек и одлично је познавао огроман опус духовне литературе.
- 3. За његове владавине Руска Православна Црква била је највећа, најбогатија и најснажнија црква на свету. Током 1913. у Руској Империји било је 67.000 цркава и 1.000 манастира, распрострањених по читавој територији Царевине. Руска Црква имала је огроман утицај и у Светој Земљи, а била је покровитељ Православним Хришћанима не само у Европи, већ и у Азији и Африци.
- Николај II није одбио ниједна молбу за помиловање, која је до њега стигла. За све време његове владавине извршено је мање смртних казни, него што су у СССР-у вршене дневно (дословно до Стаљинове смрти).
- Цар је савршено говорио и писао пет страних језика.
- Николај II је имао и одлично формално високошколско образовање (завршио је и високу војну школу и правни факултет).
- Био је Цар који се од свих својих претходника највише бавио спортом. Од детињства је тренирао гимнастику, весла је на кајаку, брзо је ходао десетине километара и волео коњске трке на којима је и сам учествовао. Био је одличан пливач и љубитељ билијара. Играо је и тенис, а зими је, са великим уживањем играо руски хокеј.
- Цар је одслужио војни рок и за живота је доспео до чина пуковника. Када су га генерали и фелдмаршали наговарали да додели себи бар генералски чин, одговарао би им: „Ви се, господо, о мом чину не брините, већ размишљајте о својој каријери…
- Цар је лично, на себи тестирао нови систем наоружања и опреме пешадије, марширајући под пуном спремом 40 врста (1. врста = 1.066,7 метара). С обзиром да је био изузетно задовољан квалитетом нове опреме, осим Министру Двора и Комаданту Двора, о том подухвату ни речи није рекао.
- По личном указу Цара, служба у армији је скраћена на 2 године, а у морнарици на 5 година (данас се тај период чини дугим, али је у то време, у Русији, војни рок трајао знатно дуже).
- У Царској Породици су одећа и обућа прелазили са старије на млађу децу. Сам Цар је био толико скроман, да је до последњег дана носио своја „свадбена“ одела.
- 12. Средства из „Лондонске банке“, која је наследио од оца (тадашња 4 милиона златних рубаља – замислите само њихов данашњи еквивалент) без остатка је потрошио у добротворне сврхе.
- За његове владавине, број државних и административних чиновника је током 1913. на 100.000 становника износио 163. После мање од сто година живота без Цара (и поред тога што се данас у раду државне администрације користе савремена електронска помагала и рачунари), број чиновника у РФ, током 2010. износио је 1.153 (њихов број у СССР-у био је још већи).
- У Тобољску, у притвору, царска породица ни један једини дан није била беспослена. Цар је самоиницијативно цепао дрва, чистио снег, бринуо се о врту. Видевши све то, заверенички стражар, сељак, је рекао: „Кад би му дали парче земље, он би себи Русију својим рукама натраг зарадио“.
- Када су завереници Цару спремали лажну оптужбу за издају, неко од њих је предложио да се одштампа и лична преписка Цара Николаја и његове супруге Царице Александре Фјодоровне, на шта је добио одговор: „Не смемо то ни случајно, јер народ би их одмах прогласио за свеце“.
- За трагедију на Хординци, Цар није имао ни трунке кривице. Када је сазнао шта се догодило, одмах је породицама погинулих, као и пострадалима пружио велику материјалну и моралну помоћ и утеху. Револуционари су 1905. први запуцали на војнике. Међу њима, погинулих је било 130, а не 5.000 како је лагао русофоб и богоборац Лењин. Онима који су у унакрсној ватри били рањени, одмах је пружена хитна медицинска помоћ, а сви пострадали били су превезени у болницу. Цар се тога дана уопште није налазио у граду и појма није имао о ономе шта се десило. Када је сазнао за трагедију, одмах је породицама погинулих, као и пострадалима пружио помоћ. Из личних средстава породицама пострадалих, као и рањенима је исплатио компензацију од по 50.000 рубаља (за то време огроман новац). Од 1905. до 1907. Русија је спашена и еволуција угушена уз минималне жртве, само захваљујући тврдој вољи Цара.
- За 20 година владавине Императора Николаја II Александровича Романова, број становника Русије повећан је за око 40% (приближно 50 милиона становника). Природни прираштај је премашио 3 милиона новорођених годишње, што је био одраз општег друштвеног благостања и напретка. Број становника Руске Царевине у 1897. износио је 126.586.600, а већ 1913. био је (без Финске) 175.137.800.
- Цар Николај II створио је једну од најјачих армија на свету, која се веома брзо развијала. У то време, најбоља на свету била је руска пушка „Мосина“, а Руска Империја је 1910. дорадила и масовно производила једно од најбољих у свету аутоматских оружја типа „Максим“ (калибра 7,62 мм), као и за њега, најбоље метке на свету.
- На молбу САД-а, Царска Русија је 1914. као војну помоћ послала Американцима 2.000 руских инжињера, ради формирања америчке тешке војне индустрије.
- Руско ратно ваздухопловство оформљено је тек 1910. и убрзо је имало 263 авиона, чиме је постало највеће ратно ваздухопловство на свету. До јесени 1917. број авиона је порастао на чак 700 (што није поседовала ниједна савезничка или противничка страна).
- Ратна Морнарица Цара Николаја II, била је 1917. једна од најјачих и највећих на свету. Поседовала је најбрже, најмодерније опремљене и наоружане, најефикасније разараче на свету, као и многе друге бојне бродове, од којих су се као најбољи на свету показали и миноловци, а који су примењивали најбољу технику и тактику минирања и разминиравања.
- Током Првог светског рата, Цар је са сином често одлазио у прве борбене редове, исказујући верност и љубав Русији, својој војсци и народу, за које се није плашио ни да погине. Показао је да се смрти не боји. У најтежа времена за руску армију, лично је преузео команду како непријатељ не би освојио ни педаљ руске земље. Војска Николаја II Романова није пустила Виљемову војску даље од Галиције (данас делови западне Украјине и западне Белорусије), а објективни војни аналитичари и историчари, на основу постигнутих победа руске војске и данас тврде, да није било бољшевчке издаје и крвавог грађанског рата, Русија би поразивши Немачку, веома брзо променила ток Првог светског рата и извојевала пуну победу. По Царевом указу и старању, према заробљеницима се односило као према страдалницима. Сачувани су им чинови, награде и новчана примања. Рок у заточеништву убрајао се у стаж службе. Током рата, од 2.417.000 затробљеника, умрло је не више од 5%.
- Број мобилисаних војних обвезника, узраста од 15 до 49 година, у Русији је, у односу на све остале земље учеснице Првог светског рата био најмањи и износио је 39% војно способних мушкараца, док је у Енглеској тај број био 50%, Италији 72%, Аустроугарској 74%, Француској 79%, Немачкој 81% итд. Губици Русије на 1.000 становника били су такође најмањи и износили су 11 људи, док је Енглеска изгубила 16, Аустроугарска 18, Немачка 31. а Француска 34 човека. Такође, само Русија није имала проблем са производњом ради снабдевања армије и цивилног становништва. Немачки „војнички хлеб“, за Русе незамисливог састава (направљен „од свега и свачега“), у Русији би био даван свињама (Русима није падало напамет ни да га пробају).
- Захваљујући новчаној реформи из 1897. Руска Царска Рубља је имала пуно златно покриће. Тим поводом, гроф С.Ј. Вите је рекао: „Русија је захваљујући златним резервама дужна само Императору Николају II“.
- Златне резерве Царевине, за време владавине Цара Николаја II биле су највеће на свету. Руска златна рубља била је најсигурнија валута и најчешће међународно средство обрачуна и плаћања.
- У Царској Русији Цара Николаја II нису постојали никакви проблеми са инфлацијом и незапосленошћу, пошто практично није било ни једне, ни друге.
- Цене производа у Царевини биле су међу најнижим у свету. Исто је важило и за порезе.
- За владавине Николаја II, увећање буџета Руске Царевине било је веће од 3 пута (више од 300%).
- Појединачни улози грађана (лична штедња), у државним банкама Русије, су током његове владавине порасли са 300 милиона златних рубаља (колико је износила 1894.) на 2. милијарде рубаља у 1913.
- Банка „Државне комисије за резерве“, давала је сељацима позамашне кредите (без враћања на одређени временски рок – данас познато као „грејс период“, а тада то нико на свету није практиковао). Према правима својине и аренде, у 1914. сељацима је у азијатској Русији и Сибиру припадало 100% ораница, а у европском делу Русије 90%. У Сибиру су били формирани државни магацини пољопривредне опреме који су сељаке снабдевали свом потребном механизацијом.
- Пореза је у Русији током 1913. био 2 пута мањи него у Француској и Немачкој, а 4 пута мањи него у Енглеској, па се становништво стабилно и брзо богатило. Плате руских радника биле су веће од плата свих европских радника, а у свету су биле мање само од плата америчких радника.
- Од јуна 1903. предузетници у Русији били су у обавези да исплате надокнаде и пензије повређеним радницима или њиховим породицама у висини 50-66% плате. Током 1906. формирају се раднички синдикати, а законом од 23. јула 1912. уведено је обавезно осигурање радника од болести и несрећних случајева.
- Закон о обавезном социјалном осигурању у Царској Русији је био усвојен пре свих сличних закона у европским државама и САД-у.
- Руски „Закон о раду“ био је за то време најсавршенији и најлибералнији на свету. Тим поводом председник САД-а, Виљем Тафт, је рекао: „Ваш Цар је направио тако савршено радно законодавство, каквим не може да се похвали ниједна демократска земља“.
- За све држављане Царевине, уведена је 1898. бесплатна медицинска помоћ. Пацијента, као што је то данас случај, нико не би, услед недостатка новца за лечење и медикаменте, избацио из амбуланте или болнице, већ би му после детаљног прегледа потанко било објашњено шта је потребно за наставак лечења. Швајцарац Ф .Ерисман је поводом тога изјавио: „Медицинска организација састављена од стране изборних органа локалне руске самоуправе, била је највеће достигнуће наше епохе у области социјалне медицине, пошто је вршила бесплатну медицинску помоћ, доступну свакоме и имала је још и дубоко васпитно занчење“. По броју лекара Русија се за време Цара налазила на другом месту у Европи и на трећем месту у свету.
- По читавој Империји, убрзаним темпом, грађени су дечији вртићи и домови, породилишта, као и прихватилишта за бескућнике.
- Обавезно основно образовање у Царској Русији уведено је 1908. До 1916. број писмених износио је 85% укупног броја становника. Пред Први светски рат у Русији је већ постојало 100 универзитета са 150.000 студената. Према укупном броју високошколских установа Руска Империја је треће место у свету делила са Великом Британијом. Финансирање образовања је током 20 година порасло са 25 милиона рубаља, на 161 милион рубаља. Тој цифри посебно треба додати (дакле, у њу нису урачуната) и средства за финансирање сеоских школа, за које су расходи порасли са 70 милиона рубаља (током 1894.) на 300 милиона (у 1913.). Укупан буџет предвиђен за свенародно просветитељство порастао је за 628%(!!!). Број ученика у средњим образовним установама је порастао са 224.000 на 700.000. Број студената се током 20 година удвостручио, док је број ученика порастао са 3 на 6 милиона. У Русији је 1913. било 130.000 школа. Пред бољшевичку „револуцију“, примењен је „Закон о бесплатном образовању“, који је подразумевао не само бесплатну наставу и уџбенике, већ и бесплатни смештај, одећу и исхрану ученика. Све семинарије су у потпуности биле финансиране од стране државе.
- Индустрија се по тадашњим (а и садашњим како руским тако и свим светским) стандардима развијала у историји цивилизације незапамћеном брзином. Од 1890. до 1913. БДП је порастао 4 пута (400%). Експлоатација каменог угља је за 20 година повећана 5 пута (500%), руде гвожђа 4 пута (400%), а производња челика и мангана повећана је 5 пута (500%). Инвестициони капитал уложен у производна средства фабрика машинске индустрије је од 1911. до 1914. повећан за 80%. За 20 година, двоструко (200%) је повећан број и дужина железничких пруга, а исто важи и за мрежу телеграфа. И поред тога што је Царска Русија већ поседовала највећу на свету трговачки речну флотилу, она је удвостручена (повећана је за 200%). Убрзано се развијала и механизација индустрије. Експлоатација сирове нафте је у САД-у током 1901. била 9.920.000 тона, док је у Русији, у исто време, она износила 12.120.000 тона. По одговарајућим међународним показатељима, у периоду од 1908. до 1913. раст индустријске производње у Царској Русији премашио је САД, Енглеску и Немачку, које су до тада сматране „недостижним“ индустријским гигантима. Као резултат делатности Цара, руска држава је економски (а и на сваки други начин) постала изузетно снажна. У периоду светске економске кризе 1911. године, Русија се, насупрот осталим индустријски и економски развијеним земљама, налазила у периоду високог и стабилног развоја.
- За време Цара Николаја II Романова, темпо и обим изградње железницау Русији били су једни су од највећих у свету (СССР им се није ни примакао).
- За време Цара Николаја, изграђена је и „Велика сибирска магистрала“.
- Сирова нафта се током владавине Цара Николаја II није смела извозити, а средства добијена њеном експлоатацијом, прерадом и продајом на домаћем тржишту, одлазила су на развој и унапређење домаће производње.
- Царска Русија у бројкама и статистици тог времена:
*темпо раста свих области производње – 1. место у свету;
*ниво концентрације производње – 1. место у свету;
*једна од највећих извозница у свету, производа текстилне индустрије;
*једна од највећих произвођача у свету, производа у областима обојене и црне металургије;
*једна од највећих произвођача у свету, производа у области машинске индустрије;
*једна од највећих произвођача и корисника угља у свету.
- Раст производње житарица, у Царској Русији тог времена, повећан је 2 пута (за 200%), док је уједно принос по јединици земљишне површине повећан више од 1,5 пута (за 150%)
- У области пољопривредне производње Царска Русија тог времена, у свету је била и највећи извозник житарица, лана, јаја, млека, уља, меса, шећера и др. Принос житарица је тада за 1/3 био већи од укупног приноса Аргентине, САД-а и Канаде заједно (тек 2016. РФ је успела да поврати 1. место у свету по производњи и извозу житарица).
- Укупан број грла крупне, рогате стоке, у Царској Русији је за време владавине Цара Николаја II порастао за 60%, тако да је у Русија заузимала 1. место у свету по производњи и броју коња, крупне, рогате стоке, оваца и једно од првих места у односу на број коза и свиња.
- За владавине Цара Николаја II руски патриотизам представљао је најмоћнију покретачку и политичку снагу државе. Чврсто је и непоколебљиво бранио интересе Русије, где год су се они сусретали са непријатељем. Постојао је велики број организација и патриотских покрета (од „Савеза Руског Народа“ и „Сверуског Националног Савеза“, до разних других месних организација), који су широком мрежом покривале територију читаве Царевине. У њима је сваки руски човек могао да без бојазни дође и изнесе своју невољу и уколико је угрожен, затражи и добије помоћ и заштиту.
- Неретко без испаљеног метка (најчешће уз сагласност народа који их је насељавао) Царској Русији су присаједињене (или постале протекторатом) многе територије, попут: Северне Манџурије, Тјанцзина, Северног Ирана, Урјанхајског краја, Галиције, Лавовске, Перемишљске, Тернопољске и Черновицке губернија, Западне Јерменије итд. У исто време у Царевину бивају укључени и ненасељене територије попут остатка Сибира, Казахстана и Далеког Истока.
- Међународни Суд у Хагу изум је Николаја II Романова (тај суд никако не треба мешати са тзв. „међународним хашким трубуналом“).
- Таква слобода штампе, критике и писане речи, у Русији није постојала ни до, а ни после владавине Цара Николаја II.
- Цар Николај II Александрович Романов се никада није налазио под утицајем било које интерсне групе или слоја становништва. Радио је само у интересу свог народа, коме је подредио све остале интересе. Економске реформе (као и ону везано за производњу, стандардизацију, стављање у промет и употребу алкохола), извршио је лично Цар, понекад упркос негативном ставу Думе, која се неретко налазила под утицајем многих интересних група. Аутор свих поменутих реформи био је Цар, насупрот лажима, које су о њему, деценијама, руском народу пласирали бољшевици. За време Цар Николаја употреба алкохола по глави становника, била је једна од најнижих у свету (од Руса, у Европи су мање пили само Норвежани).
- Број психијатријских болесника, 1913. је на 100.000 становника износио свега 187. После 100 година живота без Цара, у Русији 2010. тај број износи 5.598 (за мање од 100 година, повећан је за 2.993,6% !!!).
- Број самоубиства на 100.000 становника је 1912. у Царској Русији Николаја II износио 4,4. После 100 година живота без Цара, у Русији 2009. тај број износи 29 (за мање од 100 година, повећан је за 659% !!!).
- Број почињених кривичних дела у Русији Цара Николаја II, био је вишеструко мањи од оних у САД-у и земљама Западне Европе. Такође, број затвореника је био много мањи него у СССР-у или РФ (током 1908. на 100.000 становника било је 56 затвореника; током 1940. било их је 1.214. током 1949. било је 1.537, а у 2011. било је 555).
- На међународном скупу криминолога, одржаном 1913. у Швајцарској, руска истражна полиција била је с разлогом проглашена за најбољу на свету (на основу поређења броја почињених и успешно решених кривичних дела).
- За време Цара Николаја дешава се велики процват руске филозофије и науке. Захваљујући солидној научној основи у Русији Цара Николаја (а и дуго након њега) дешавају се проналасци у многим областима, а које запад копира, деценијама их потом приписујући себи, попут: бежичног телеграфа, прве кинохронике, аутоматске пушке, авиона, хелихоптера и јуришних бомбардера, падобрана, савремених подморница, трамваја, хидроцентрала, електричних плугова, радиа, катодне цеви, телевизије и телевизора, електронског микроскопа, противпожарног апарата, икс-зрака, астрономског сата, електромагнетног сеизмографа, електомобила, електричног омнибуса, подводног мино-полагача, брода способног да савлађује арктички лед, хидроавиона, фотографија у боји високог квалитета, а основана је и наука сеизмологија. У Царској Русији су пронађени и аутомобил, мотоцикл, двоспратни железнички вагон, дирижабл итд. Аутомобилска индустрија била је на нивоу немачке, а ваздухопловна на нивоу америчке, док је Царска Русија имала један од најбољих на свету паровозова. Серија аутомобила „Русо-Балт“ која се пуштена у промет 1909. била је у светском врху, како по дизајну, тако по карактеристикама. Одликовакла се поузданошћу и истрајношћу, што је потврђено успесима у релију и тркама на дуге стазе у Монте-Карлу и Сан-Себастијану. Моторе за немачку фирму „Дајмлер“ направио је руски инжењер Борис Луцкој, а 1906. у тркачки Мерцедес 120ПС био је уграђен шестоцилиндрични мотор, кога је такође осмислио Луцкој.
- За време Цара Николаја, десио се до тада невиђен процват руске културе (тако велики успон литературе, сликарства, музике, архитектуре и многих других уметности, никада није био забележен ни у једној земљи на свету). Познати француски писац и литерарни критичар Пол Валери назвао је руску културу с почетка ХХ века: „…једним од светских чуда…“.
- Двоје од пет оснивача Холивуда, дошли су из Царске Русије.
- Познати парфем „Шанел 5“ (Chanel № 5) није измислила Коко Шанел (иако га је свету продала), већ емигрант из Царске Русије, парфимериста Веригин.
- Све наведено, било је у Царској Русији Николаја II Романова постигнуто без терора, кулачења сељака, оснивања хиљада ропских и концентрационих логора и десетина милиона уништених руских људи и судбина њихових породица.
- Руског престола се Цар Николај ИИ никада није одрекао. То је измислио део заведеног народа и такозвана елита, која се одрекла Бога и Божијег Помазаника. Организована је колосална издаја о којој је Цар написао: „Около је издаја и кукавичлук, превара!“.
Извор: Православна породица/славyанскаyа-култура.ру
Превод са руског: Душка Здравковић
Приредио: Ладо Шујица
***********************************************************************
МИ, ПРЕД СОБОМ, НАКОН 800 ГОДИНА: ДАРКО ЂОГО ПОВОДОМ 800 ГОДИНА ОД ДОБИЈАЊА АУТОКЕФАЛИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У редовима који следе прочитајте ауторски текст протојереја-ставрофора др Дарка Ђога, декана Православно богословског факултета “Свети Василије Острошки”:
Можда донекле неуобичајено за наш менталитет, али већ су започете припреме за прославу 800 година од добијања аутокефалије наше Српске Православне Цркве или, како се тада називала, Цркве у српским и приморским земљама. Неуобичајено, јер смо се већ свикли да нас „транзициона“ реалност толико окупира да за историјско памћење, па још и неку конкретну акцију остаје мало свакодневне воље (а самим тим и снаге). У том смислу охрабрује сама жеља да се на вријеме припремимо за велики јубилеј – а сваки је јубилеј велики ако кућу градите на друму, како рече Цвијић, а она опстаје вјековима. Па, ипак, јубилеји често сугеришу да је слава вјекова сама по себи, по инерцији постојања, довољна за будуће вијекове.
Зато прослава 800 година аутокефалије Христове Цркве међу Србима треба да буде позив да размислимо ко смо, послије осам вијекова, и гдје идемо?
Имамо народ који вјерује да јесте православни. Али да би човјек био православан, од њега се не тражи да вјерује у сопствену православност него да на православан, што значи, вјечит, истинит, начин вјерује у Христа. Небеска Србија се неће утврђивати на попису него у лицу Христовом. Можемо ли убједљиве проценте вјерујућих у сопствену вјеру преточити у проценте вјерујућих у Богочовјека?
Ми смо спремни да за вјеру Отаца умиремо. Али и даље на крштењу кумовима свештеник даје да прочитају Никејско-цариградски сивмол вјере. Кумови – људи који чувају залог вјере будућих нараштаја – и даље муцају и застају на „јединородног, једносушног Оцу“. Можемо ли спремност да се за вјеру погине да преточимо у спремност да се вјера познаје. И још више: да се вјера живи?
Ми градимо цркве. Да ли су цркве саградиле нас? Ми по новчаницима носимо иконе – зидови наших цркава су још неосликани, а многи од њих никада и нису били направљени да би се на њима описала Свелитургија космоса, јединство Бога и твари. Можемо ли амајлије из новчаника пренијети на зидове цркава, а стварност Присуства Божијег из сфере „помози свима, па и мени“ пренијети у стварност „буди уз нас“. Јер у „ми“ и због „ми“ јесам ја.
Ми волимо Светосавље, тако називамо српско вјековно искуство живљења са Богочовјеком. У том појму сложила се самосвјест о томе да оно што су наши аскурђели, прађедови и оци живјели кроз историју, од Светога Саве наовамо, вриједи као основа за нас. Светосавље значи: рана у плећима мога ђеда и свјећа на гробу мога оца нису историјске случајности него знаци на путу Богопознања и себепознања. Па опет: нисмо ли прво комплетно Свето Писмо оба завјета на данашњем нашем језику добили 2006? Ко је још од наше дјеце данас читао Св. Саву? Знамо ли Данила Архиепископа? Читасмо ли Ареопагита у преводу Исаијином? Колико је наших очева и отаца, учитеља и браће остало неопојаног гроба и нама непознато – а потоње је теже и поразније од првог. Можемо ли свакој светосавској кућу учинити познатим Савино писмо Спиридону или Житије оца свога и оца нашега?
Ми живимо ситно, у великим очекивањима од државе (тј држава), од друштва, од Цркве, од сваког саборишта и заједнице који сачињавамо ми. За себе тражимо више – од себе дајемо мало, правдајући се бесмислом и уситњеношћу наше стварности. Одумиремо, тражећи бољи живот, а живот пролази поред нас. Сањамо о повратку на Косово, притиска нас тежина ланаца, осјећамо се окруженим и опкољеним – ливаде нам стоје непокошене, а нашим планинама крстаре туђи бициклисти, нашем небу се диве туђи људи. Наше смеће треба да покупни Непознати Неко. Ако се не одупремо, неће нас убити атомска бомба него Непознати Неко-не-ја одређен да живи тешке тренутке нашега живота.
Послије 800 година, ми смо на прекразници. Били смо ту и свих ових осамсто година. И знали да изаберемо Пут. На нама је да Га бирамо стално.
Аутор: протојереј-ставрофор др Дарко Ђого
*******************************************************************
СВЕДОЧЕЊЕ ЧУВАРА МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ: “ДЕЦА ПРЕ ОДЛАСКА У ШКОЛУ СВРАТЕ ДА СЕ ПОКЛОНЕ МОШТИМА ПРЕПОДОБНЕ”
Као завршени студент Богословског факултета, а већ као монах манастира стари Крушедол, на предлог епископа сремског Василија, отац Клеопа Стефановић послат је на мастер и докторксе студије у Јаши, град у Румунији где почивају мошти славне светитељке. Сада, тридесетдвогодишњи протосинђел Клеопа предаје литургику у Карловачкој богословији, где је разредни наставник једном четвртом разреду и за сада једини монах и игуман цркве која је однедавно мостала манастир Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима.
Године проведене уз мошти светитељке памти као дивно и благословено време свог живота. У Румунију је стигао као тек замонашен, са 24 година. Није знао ни реч румунксог, а већ после шест месеци, уз своје студије,кренуо је да исповеда тамошњи народ. Био је једини странац и једини Србин у Јашију. Све је успео каже захваљујући светој Петки и благослову свог владике.
– Народ у граду Јашију живи са светитељком. Деца пре одласка у школу сврате да се поклоне моштима преподобне, људи пре посла дођу да се поклоне Светој Петки, па онда иду на посао. Ту народ стално циркулише. Не постоји тренутак када нема народа код моштију, од 7 ујутру до увече док не затворимо цркву, лети и око 21.30 – објашњава отац Клеопа.
Реч је о месту са пола милиона становника, које има 115 цркава и 12 манастира у центру града.
– Мошти светитељке износе се на плато испред цркве. Град тада посети 150.000 људи. Ред буде дугачак и до четири, пет километара. Можете да замислите, ту су близу Карпати, буде и хладно, некад пада киша, али људи стрпљиво и у миру чекају да се поклоне моштима славне мати Параскеве – прича наш саговорник.
Он истиче да нарочито величанстевна и свечана буде литија по граду са моштима светитељке.
– Мислим да су тада сви станови и куће у Јашију празни. На празник Свете Петке долазе мошти светитеља из других православних земаља и то се зове пут светитеља. Народ иде са упаљеним свећама у колонама певајући. Свако жели да се дотакне кивота, да је помилује, шапне своју молитвицу.
Као део његовог службовања, посебно задовољство за оца Клеопу била је такозвана чреда – распоред, према коме је једном месечно дежурао у цркви уз мошти Свете Петке.
– Сваке треће недеље мошти се ваде из кивота и стављају на посебно постоље. Могу вам рећи да је неописив осећај када их прихватите својом руком. Светитељку која је свим својим бићем угодила Богу, а ми јој се молимо. Она је жива, видите да има косу, њено тело је читаво. Уз кивот увек стоји кутија у коју се убацују доживљена чуда. Треба да изађе једна књига, равна енциклопедији и Светом писму по дебљини и обиму, где су људи примали своје милости од Свете мајке Параскеве. Можете ли да замислите колико сам ја богат човек кад сам успео да видим колико Бог обитава у својим светима – закључује монах.
Ходочасници из Србије
– Наш народ путује дан и ноћ да се поклони моштима Свете Петке. Исцељења су се дешавала свакоме ко им је са искреношћу приступао. Имам много сведочења нашег народа. Са свима који су дошли и поклањали се моштима остао сам у контакту. Добијао сам СМС-ове, поруке на Вибер, мејлове са прелепим и веселим вестима. Нарочито ме дирнуло када је пре неколико година са једном групом наших људи дошла мајка са дететом од шест година које није могло да изусти ниједну реч. Прошле су две године, ја сам се већ био вратио у Србију и требало је да одем у манастир Беочин на освећене нове цркве. Дочекали су ме пред капијом родитељи баш са тим дететом које је говорило. Највећа радост била је када ми се то дете обратило. Бог се прославио преко тог детета.
Аутор: Жељко Мрђа Извор: Блиц
**********************************
ОРИГИНАЛНУ ИКОНУ У ХИЛАНДАР ОДНЕО СВЕТИ САВА: КОПИЈА ТРОЈЕРУЧИЦА ДАР ХИЛАНДАРА МАНАСТИРУ БЛАГОВЕСТИ КОД СРПЦА
Тридесети октобар биће трајно уписан у летопис манастира Благовести Пресвете Богородице у Осовици код Српца јер је тога дана на стално коначиште стигла икона Пресвете Богородице Тројеручице као дар манастира Хиландара. Овој светињи поклонило се око 2.000 верника.
Ради се о копији која је насликана, украшена, окована и освећена у Хиландару, јер се оригинална икона, коју је на Свету Гору донео Свети Сава, не износи из манастира.
Према предању, чудотворна икона била је у власништву Светог Јована Дамаскина којем је, по наређењу калифа из Дамаска, одсечена рука. Док се он молио пред иконом, одсечена рука спојила се с телом и зарасла. Икону са одсеченом руком насликао је свети апостол Лука, савременик Исуса Христа и Пресвете Богородице, па јој се придаје велики значај у православном свету.
Примајући икону, која ће бити трајно изложена у једној од три манастирске цркве, игуман манастира Осовица јеромонах Теофил захвалио је монаху Никанору из Хиландара и његовом преосвештенству епископу бањалучком Јефрему који је служио свету архијерејску литургију и који је посебно заслужан за обнову манстира из 14. века и за то што ће у њему бити ова икона као заштитница манастира, манастирског братства и верујућег народа.
– Благословом Божијим и благословом Пресвете Богородице налазимо се на месту где је пре 320 година срушен манастир-задужбина краља Драгутина. Када су многи мислили да је изгубљена свака нада, за само седам година подигнут је велелепни манастирски комплекс у коме сада верници могу у миру и тишини узносити молитве Господу Богу, а они који за седам дана нису успели да целивају икону у Бањалуци, могу то урадити овде наредних дана – рекао је владика Јефрем, који је, после службе и читања акатиста Пресветој Богородици, освештао новоизграђени манастирски конак и благословио кумове Недељка, Весну и њиховог сина Давида.
– Осећам се пресрећно што смо кумовали на освештењу конака баш на дан доласка чувене иконе. То је неописива духовна радост за мене и моју породицу – рекла нам је Весна из оближњег села Нова Вес.
ОСТАЦИ ИЗ 1330. ГОДИНЕ
Истраживање локације на падинама Мотајице у Осовици обавила је екипа на челу са археологом Миланом Ђурђевићем из Градишке од 2003. до 2008. године, када је утврђено да постоје остаци манастира из 1330. године. Владика Јефрем дао је благослов да се крене у обнову, а темељ је освештао на Светог Прокопија 21. 7. 2010. године, да би од тада до данас овде биле подигнуте три манастирске цркве, два конака, манастирска трпезарија, звоник, капела. Доведена је вода са оближњег извора, а подигнути су воћњак и пластеник и још много тога. Коначни радови, према речима владике Јефрема, требало би да буду завршени до краја идуће године.
Извор: Вечерње новости Аутор: О. Никичевић
*****************************************
РУСКИ ПАТРИЈАРХ: РУСИЈИ НИСУ ПОТРЕБНИ НИ ТРКА НИ КОНФРОНТАЦИЈА СА ЗАПАДОМ!
Патријарх московски и целе Русије Кирил сматра да Русија у односима са Западом мора да брани свој идентитет и да се уздржи од идеје трке у развоју. Интересима Русије, према његовом мишљењу, не одговара ниједан од постојећих модела односа — ни та такозвана „трка“, ни „конфронтација“.
Руски патријарх је, говорећи на Светском руском народном сабору у Москви, истакао да је потребно „признати чињеницу паралелног пута развоја наших друштава“. Он је нагласио да паралелно у том случају не значи изолацију, међусобно искључивање, већ да паралелно инсистира на идентитету и праву постојања та два могућа пута развоја.
Успостављање дијалога Русије и Запада и борба против међународног тероризма централна је тема 20. Светског руског народног сабора, који се одржава у главној саборној цркви земље, московском Храму Христа Спаситеља. Патријарх Кирил је рекао да сарадња Русије и Запада треба да се обавља „не науштрб својих интереса, али и без нових линија разграничења и без стварања стереотипа и подела на цивилизовани и варварски свет, на осовину добра и осовину зла“. Патријарх Кирил је скренуо пажњу и на раст исламског радикализма. Као један од извора исламског екстремизма руски патријарх види у томе што људи на Западу напуштају своје хришћанске корене. Патријарх је упозорио да позиви да се стане у редове бранилаца ислама за борбу против „ђаволске цивилизације“ наилазе на одазив у срцима људи, који на крају могу пасти у искушење.
Тероризам изазива „радикални секуларизам“, рекао је патријарх. Исто тако, идеологија тероризма подразумева да цео свет буде уређен на основу модела који дефинишу елите одређених земаља.
Као други разлог за пораст исламског радикализма руски патријарх види у „огромној информационој инвазији“, коју терористи правдају агресивном секуларизацијом Запада и одсуством духовних принципа. Дехристијанизација Европе и Америке води ка глобалном неразумевању и међусобној глувоћи приликом разматрања горућих питања, указао је патријарх. Према његовом мишљењу, изазове међународног тероризма треба посматрати са становишта уништавања традиционалних моралних норми, јер су ти изазови међусобно повезани.
Извор: Спутник Србија Припремила: Оливера Икодиновић
**********************************************
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: „ПЛАШИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ ДА БИ СЕ ОСЛОБОДИЛИ СОПСТВЕНОГ СТРАХА“
У амфитеатру Правног факултета у Београду одржано је синоћ предавање на тему „Страх и религија“ чији је предавач био уважени академик проф. др Владета Јеротић. У препуном амфитеатру поздравну реч је упутио декан Правног факултета проф. др Сима Аврамовић.
Академик Јеротић је започео предавање говорећи о значају пренаталне психологије у будућем развоју детета: „Психотерапеути су често говорили својим пацијенткињама да прво излече своје страхове па тек онда да затрудне“ рекао је академик, истакавши да мајке које имају хроничан страх најчешће тај страх преносе на фетус.
„Човек се плаши разноврсности, промене, и наравно, смрти. То је одраз конзервативности које га доводи у ситуацију пасивности и стереотипије. Немојте мислити да се не можете мењати, поготово ви млади. Човек се мења нагоре или набоље. Индивидуација и/или обожење су позитивна мењања“, истакао је академик.
На питање да ли у свим религијама има страха, академик је рекао да би религија требало да ублажи наше природне страхове. “Монотеистичке религије јудзам, хришћанство и ислам, више су плашиле парохијане, вернике. Давале су, наравно, утеху и љубав, али шта ћемо са паклом и ђаволом?“, рекао је професор.
Причајући о узроцима стаха, академик Јеротић је истакао да родитељи плаше децу из разлога да би се ослободили сопственог стаха, укључујући и агресију. „Страх и агресија имају веома тесне везе. Питање је да ли је баш до краја тачно да што су људи агресивнији то је дубљи страх у њима, од нечега из несвесног!“, додао је уважени академик.
Једини начин на који можемо да се ослободимо од страха јесте кроз стално проширење свести на рачун несвесног кроз често памћење и тумачење снова, као што каже проф. др Јеротић.
Комплетно предавање академика Владете Јерорића можете погледати на програму Телевизије Храм у недељу, 6. новембра од 21:15 часова.
Приредио: Јагош Василије Ристић
*************************************************
НА ДАНАШЊИ ДАН УПОКОЈИО СЕ ПАТРИЈАРХ ПАЈСИЈЕ I: КАНОНИЗОВАО ЈЕ ПОСЛЕДЊЕГ НЕМАЊИЋА НА СРПСКОМ ПРЕСТОЛУ И УЧВРСТИО ОДНОСЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ И РУСИЈЕ
Патријарх Пајсије, син попа Димитрија, родио се у Јањеву око 1542. године. Претпоставља се да су богати Јањевци у то време имали своју основну школу коју је и Пајсије похађао. Своје даље школовање наставио је у манастиру Грачаници. Сви који су писали о Патријарху Пајсију слажу се у томе, да је био редак библиограф, љубитељ црквене књиге, о чему сведоче многи записи.
Пајсије је постао митрополит грачанички 1612. године, о чему сведочи његов својеручни запис, који је објављен транскрибован савременим писмом, у коме се каже:»Обретох си минеј непотписан у Митрополији Грачаници аз грешнии недостојни Пајсеј, маанијем преблагаго владики Христа и молитвами пресветије Богородице вазведену ми бившу на сеј престол, јаж(е) несми достојни сеј благодати слову слово воздати, рукоју преосвештенаг(о) патријарха пећкаго кир Ијоана».
У чему се састојала Пајсијева црквена делатност од почетка његове управе митрополијом новобрдском до избора за патријарха није познато. Вероватно да је његов рад и пре и сада био знатан, јер је ускоро затим био изабран за патријарха пећког. Сви наши историчари се слажу да је митрополит новобрдски Пајсије саборно изабран за патријарха пећког 1614. године.
Пајсијевим избором за патријарха почиње период његовог веома активног рада. По записима који су сачувани можемо делимично сагледати његове активности. Он се у записима помиње веома често, више него и један Патријарх пре њега. Записи углавном бележе његов пут, саопштавајући истовремено датум и годину, као и место у коме се налази. Путовао је веома много у току своје патријарашке службе. Нарочиту пажњу је поклањао периферним епархијама, јер је знао да се оне налазе у сталној опасности. Његове канонске посете почеле су, према записима, 1620. године. Те године је посетио запустелу Жичу и одатле однео у Пећку патријаршију тетраеванђеље да се сачува док се Жича не обнови. Вероватно је после ове патријархове посете почела обнова манастира Жиче. Из записа који су остали сачувани знамо да је 1623. године посетио манастир Убожац, а 1626. године «Богохраними град Бечкерек», у коме је резидирао бечкеречки митрополит. У Срему је патријарх био неколико пута. Први пут је био 1627. године, а две године касније посетио је манастир Привину Главу и село Врдник. Из манастира је узео књигу «Чатовник с образи», повезао је и вратио манастиру 1630. године. Патријарх је поново посетио Срем, заједно са београдским митрополитом Авесаломом, и 7. октобра 1632. године поклонили су се моштима светог Стефана Штиљановића у манастиру Шишатовцу.
После посете Темишвару, 1629. године, патријарх Пајсије посетио је манастир Горњак и потписао се на једној књизи манастира Горњака 29. децембра 1629. године а 30. августа 1632. године посетио је манастир Војловицу одакле је узео посни триод. Будући да се патријарх Пајсије много интересовао за прилике у Војној граници, он је 1631. године дошао са митрополитом софијским Јефтимијем у Марчанску епархију, о чему је славонски заповедник, кнез Егенберг, извести Ратни савет у Грацу. У свом национално политичком раду патријарх Пајсије се угледао на патријарха Макарија Соколовића. С друге стране патријарх Пајсије је радио на учвршћивању сталних односа између Пећке патријаршије и Русије будући да је био велики русофил.
Путујући често по својој патријаршији уверио се да прекосавски Срби нису могли несметано исповедати своју веру. Римска курија је ставила у задатак призренском бискупу Масреку да настави са покушајима да Србе преведе на унију и да дође у везу са патријархом Пајсијем. Приликом разговора архиђакона Леонардија са патријархом Пајсијем, патријарх и његова ужа околина били су спреми да у догматским питањима полемишу са ученим архиђаконом Леонардијем. Они су своје знање црпили, углавном, из Крмчије Светог Саве.
За време дугогодишње управе патријарха Пајсија у тешким временима учињено је много на обнови храмова и живописа у њима. Одричући се ослободилачких акција патријарх Пајсије, разочаран обманама Запада, почео је, од друге деценије ХVII века, акцију у духу времена Макарија Соколовића. Она се састојала у напору за јачање цркве и у вези са тим у оживљавању уметничке делатности, која је била занемарена у немирним временима. Са друге стране, Пајсије се трудио да поправи поремећене односе са Турцима. У томе је потпуно успео и његова управа Пећком патријаршијом спада у период сређених црквених прилика, усклађених односа са турском влашћу, док је српска уметност доживела свој процват.
Патријарх Пајсије је прекрио цркве Пећке патријаршије и манастира Грачанице, обновио живопис у Пећи и трпезарију. У току његовог патријарховања оновљено је много храмова и живописа у другим епархијама, јер су многи следили његов пример.
Познат је и као последњи црквени биограф. Написао је Житије цара Уроша и Службу цара Уроша. Његова биографија цара Уроша V у којој се меша народно са историјским предањем, не поседује неку велику уметничку вредност., али изванредно илуструје дух времена. Патријарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу, цара Уроша. Упокојио се 2. новембра 1647. године у Пећи.
***********************************************
Слава на Бог за се!
Christian Kresall 