За химнографијата….

Песните кои се пеат или кои се читаат на нашите богослужби се нашата химнографија. Тие се поделени на различни видови.

Први песни кои ги пееле христијаните, а се употребувале кај Јудеите, биле псалмите. Псалмите се ненадминати по својата содржина. Тие се можеби најдлабоката и највозвишена црковна поезија. За еден од најубавите покајни псалми се смета 50-тиот псалм, кој го напишал цар Давид. Псалмите биле читани и пеени уште од самиот почеток на христијанските богослужби.

Антифоните се еден од најдревните видови на поезија. Се смета дека прв ги вовел свети Игнатиј Богоносец, кој имал видение во кое ангелите пееле наизменично. А тоа и значи зборот „антифон“– да се пее наизменично. Затоа и денеска во манастирите, а и во некои цркви ќе видиме како се пее од две певници. Ваквото пеење постоело и кај Јудеите и кај старите Грци во нивните антички драми. Во Црквата оваа пракса се раширила како одговор против аријанците, кои пееле на овој начин. Има различни видови на антифони. Најпознати се изобразителните псалми кои се пеат на литругија, и „Молитвами Богородици“ кој се пее со стихови од псалми.

Тропарот е еден од најстарите облици на песна. Значи трофеј. Тој трофеј ја означувал победата на мачениците. Познат древен тропар е „Христос воскресе из мертвих“. Други познати тропари се „Во Јордање крештајуштусја Тебје Господи…“ – на Богојавление и „Рождество Твое Христе Боже наш…“ – на Божик.

Да погледнеме уште три значајни видови на поезија: кондак, акатист и канон.

Кондакот е обемно дело во вид на драма, кое не постои денеска. Ова дело било заменето со слично на него по обемноста – канонот. А од кондакот денеска имаме само песни кондаци, кои се слични на тропарите – ако едниот е возвишен, другиот е длабок, и обратно. Прв и најпознат творец на кондаци е свети Роман Слаткопевец. Најпознат коднак е „Дјева днес…“ – на Рождество Христово.

Акатист буквално означува неседење. Акатистот е најслично дело со кондакот. Се состои од 12 кондаци и 12 икоси. Се чита во Великиот Пост и на повечерие. Има многу акатисти, но по својата содржина само неколку се убави и оригинални, останатите се копии и без вредна поетска содржина, но со голема молитвена вредност.

Канон значи правило, нешто право. Овој збор се користи во црковното право и таму означува закон. Во световната музиката се користи за една посебна музичка форма. А во црковната химнографија, канонот е слично дело на кондакот и акатистот. Канонот има 9 песни. Секоја од тие песни се состои од неколку различни по вид творби. Ирмос, тропар, катавасија и припеви измеѓу нив. Ирмос значи да ставиш во ред. Да појасниме. Ирмосот се пишува во одредена метрика и во конкретна мелодија. Потоа тој ирмос е урнек за тропарите, кои следат по ирмосот. На крајот од секоја од деветте песни следува катавасија, што значи „да слезеш“, бидејќи во тој момент псалтите „слегувале“ од певница и оделе помеѓу двете певници да ја испеат катавасијата.

Други познати облици на црковна поезија се: библиски песни – вкупно 12, прокимен, алиујариј, причесен, полиелеи, непорочни, стихири, ипакој итн.

Црковните поети ги нарекуваме химнографи, или во превод – песнописци / песнотврци. Меѓу нив, најзначајни се:

Свети Роман Слаткопевец. Познат е по тоа што немал слух и не знаел да пее, а потоа Бог му дал дар за пеење. Тој напишал мноштво кондаци.

Свети Андреј Критски. Тој е првиот творец на канони. Тој го напишал познатиот канон што се чита во првата недела од Великиот Пост.

Свети Јован Даманскин и свети Козма Мајумски. Ги ставаме заедно, затоа што биле браќа (св. Козма од мал останал без родители, а родителите на св. Јован го посвоиле). Напишале канони за најголемите празници: Божик, Богојавление, Цветници, Воскресение итн.

Други химнографи кои ни се познати по нивните песни се: свети цар Јустинијан кој го напишал „Јединородниј Сине и Слове Божиј“, свети Фотиј Цариградски, кој го напишал чинот на мал водосвет, свети Симеон Метафраст, кој напишал неколку молитви пред причест…

 Милош Дрпа

Дневен богослужбен круг

Евреите денот го делеле на неколку дела. Таа поделба ја правеле за да му се помолат на Бога повеќе пати во денот. Така и првите христијани, а и ние денес, денот го делиме на прв час, трети час, шести час и деветти час. Првите христијани секој ден имале вечери на љубовта (агапи) и се причестувале со телото Христово. Малку подоцна воведени се и утринските и вечерните богослужби.

 Седмичен богослужбен круг

Откако ги укинале агапите, неделата станала централен дел во животот на христијаните. Тој ден наречен е и мало Воскресение и е еден од првите христијански празници. За Евреите прв ден во седмицата била сабота. За христијаните прв ден станала неделата. Кај Грците и Латините вториот ден од седмицата (понеделник) е наречен втор ден, третиот ден – трет, а кај нас е наречен втор, односно вторник итн. Понеделник е посветен на ангелите и архангелите. Вторник – на свети Јован Крстител. Среда и петок – на чесниот крст (тогаш се пости заради страдањата Христови). Четврток е посветен на апостолите и св. Никола. Сабота – на сите светии и упокоени.

Годишен богослужбен круг

По примерот на јудејскиот календар, и христијанскиот има подвижни и неподвижни празници. Најстари празници се Пасха и Педесетница (подвижни). Од неподвижните празници најстари се Богојавление и празници посветени на мачениците (самата жртва на мачениците е еден вид мала евхаристија – принос, поради тоа, христијаните ги погребувале нивните мошти и принесувале евхаристија). По IV век кога престанале големите гонења, Црквата можела мирно да се развива и затоа некои празници настанале подоцна, како што се: Божиќ, Сретение, Вознесение, празниците посветени на Пресвета Богородица итн.

 Милош Дрпа

Извор: http://www.agapi.mk

*****************************

 ХИМНОГРАФИЈА

Богословски приступ науци о богослужењу, тј. настојање да се устроји литургичко богословље и да се систематизују богословске идеје нашег богослужења, пажњу научника најчешће одвраћају на унутрашњи садржај богослужбеног материјала, а како је тај материјал најчешће и превасходно у богослужбеним песмама или, другачије речено, у химнографији, тада је њено изучавање за литургичара од изузетно велике важности. То изучавање је неопходно вршити и у историјској перспективи јер је историјат настанка химни, њихов развој и формирање у овој или оној форми, исто као и историја самих стваралаца, у самом центру пажње ради правилног поимања саме химне. Али претходно је потребно да се упознамо са химнографском терминологијом.

Библијски песнички материјал

Основа за наше црквено песништво јесте поетски и поучни материјал који се налази у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завета, а то су у главном псалми и библијске песме. Као што нам је познато, хришћанство настаје у јудејској средини. Утицај те средине осећао се још веома дуго после Вазнесења Спаситеља и силаска Духа Светог на апостоле. Веза са Јерусалимским храмом и синагогама дуго година није прекидана од стране ученика Христових, тако да чак и после формалног разиласка са Храмом и Синагогом, та унутрашња веза може да се осети и данас. Целокупно богослужење проткано је старозаветним материјалом јер читаве песме и поједини стихови псалама, речи пророчанстава и старозаветни праобрази испуњавају наше богослужење. Не само да псалми „стихологствују” у црквама и не само да се библијске песме певају заједно са нашим канонима, већ свуда и по стихирама и тропарима присутни су старозаветни изрази и образи, и чак наше евхаристијско богослужење (које је заиста новозаветно) састављено је делом из надахнутих молитви које су старозаветног происхођења и које није страно ни данашњим јудејима. Јудејски утицај на нашу литургику је заиста велики. Истина је такође и то да са тим „јудејдским елементом“ заједно постоји и „јелински“, али као нешто што је у богослужење „ушло“ у неким каснијим временима. Много тога у нашој хеортологији може бити објашњено управо контактом са незнабошцима. Ово је нарочито приметно у датумима празника и именима дана, месеца, периода године.

Псалми

Псалми су се код древних Јудеја делили по својој садржини на: 1. псалме хвале, 2. псалме покајања и 3. молитвене псалме и веома рано су ушли у наше богослужење. Они су били поетски елемент старозаветног богослужења, нешто што је блиско јудејској души, а таквим остају и за нас, хришћане. Апостоли, њихови ученици, хришћани протеклих векова, били они обични мирјани или пак монаси – пустињаци, живели су и дисали Псалтиром. „Боље да сунце не изађе него ли да Псалтир умукне у келији монаха“ – гласи једна од древних мудрости и због тога треба да нам буде јасно да псалми надвисују сав остали химнографски материјал, тако да замена псалама неким другим химнографским материјалом увек наликује на атак против нечега органског јер није баш све што је написано у каснијим временима (и поред тога што је настало од стране познатих црквених писаца) увек заслужило да се нађе у бисерници свечовечије поезије. Псалтир је доста рано почео да се од стране хришћана употребљава у богослужењу. Чак се може рећи да он никада није престао да се употребљава јер он је био и остаје заједничка вредност (драгоценост) и јудеја и хришћана. Лаодикијски сабор (IVвек) својим 17. правилом одређује начин певања псалама сједињен са другим молитвама и читањима. Одатле је могуће начинити закључак да је већ тада постојао извесни поредак о читању Псалтира. Из дела под називом „Апостолске Установе“, које настаје нешто касније, видимо да постоје псалми који су одређени да се читају на јутарњу (вероватно Пс. 62. „Боже, Боже, к Теби јутрењујем…“) и на вечерњи (Пс. 140. „Господе, завапих к Теби…“). У каснијем периоду, у VI веку, прописано је да се на недељној вечерњи пева 1. катизма – „Блажен муж“, а та пракса је касније ушла у уставе, како Јерусалимски, тако и у Студитски.

Библијске песме

Библијске песме се пројављују као други саставни елемент нашег православног богослужења. То су химне испеване од стране старозаветних пророка и праведника поводом неких важних догађаја из њиховог живота или историје Израиља. У Светом Писму је записано 12 таквих песама али нису све ушле у састав нашег богослужења. Из Талмуда сазнајемо да се Мојсијева песма певала у старозаветном Храму. У „Завештању Господњем“, споменику раног хришћанства, такође се казује о Мојсијевој песми и „песмама неких пророка“. О библијским песмама говори и Иларије Пиктавијски (IV век). Оне се користе и у Афричкој цркви. Нарочито је позната песма три младића коју помиње и један спис из IV века под насловом „О девствености“ (Псеудо – Атанасије). Мојсијеве песме су певане и на Синајској гори, како о томе сведоче описи тамошњег богослужења из VII века. Копти не користе те песме, али их несторијанци, јермени и абисинци певају у већем или мањем обиму. И римокатолици на свом јутрењу (хвалитном делу) певају неке библијске песме.

Те старо и новозаветне песме ушле су и у наше богослужење као основа каснијег химнографског стваралаштва, тј. канона, како оних „пуних“ (са 9 песама) тако и „скраћених“ (диодиона, триодиона и др.). Структура канона не може бити правилно схваћена без упоређивања са тим песмама и због тога ће њихов садржај бити објашњен у излагању у вези са канонима.

Црквена химнографија

Стваралаштво црквених песника дало је велоко богаство богословског химнографског материјала, како у смислу његове опширности, тако и у разноврсности форми. Потребно је напоменути неке од тих форми:

Антифони

Антифони су веома рано ушли у нашу литургичку праксу. У основи они чак и нису особита форма песме, као што је то на пример тропар, кондак или пак стихира, него је то више начин извођења неког псалма или химне. Тај назив долази од грчких речи avnti, и fone,w и означава певање које је наизменично, тј. певање на два хора. Происхођење таквог начина певања своје корене има у античкој Грчкој, тј. у античким драмама а одатле је прешло у црквену употребу. О религијској употреби тог начина певања по први пут сазнајемо од Филона који у спису под насловом „О контемплативном животу” казује да се таквим певањем користе древни терапеути који се после својих вечера сакупљају у једну групу ради певања које је било антифонско, тј. по окончању једног дела песме други хор би певао други стих или део песме. У хришћанској историографији прво сведочанство о антифоном певању налазимо у једном писму Плинија Млађег, намесника Витаније, упућеном императору Трајану, где се каже да „у извесне дане хришћани до изласка сунца певају у част Христа“ и да те своје песме певају наизменично, тј. на антифонски начин. Црквени историчар Сократ казује у својој „Црквеној историји“ (књига 6. глава 8.) да је св. Игњатије Богоносац, антиохијски епископ, имао виђење анђеоских чинова који певају у част Свете Тројице антифонске химне и да је такво певање потом увео у своју цркву. У Константинопољу антифонско појање уводи свети Јован Златоуст највероватније као противодговор аријанцима који су, као што се зна, такође прихватили антифонско певање. Током IV века оно је распрострањено по готово свим деловима хришћанског света.

Али осим тог значења, тј. као начина певања, реч „антифон” у литургици се употребљава и за означавање посебних песама или делова песме. Ево најчешћих случајева када се употребљава тај термин:

1. Антифони Псалтира – Прва катизма Псалтира, као и остале, дели се на три „славе“, које се језиком Типика назвају и „антифони”. То се објашњава тиме што у неке дане или читава катизма или њена прва слава (први антифон) бива певан управо на антифонски начин.
2. Изобразитељни или сведневни антифони – Извесни стихови псалама употребљавају се у наизменичном певању на литургији оглашених, у њеном самом почетку, и управо они су добили назив „изобразитељни антифони” (Пс.102. и 145. „Благослови душо моја Господа…” и „Хвали душо моја Господа…”) или „сведневни антифони” (Пс. 9, 92, 94. са одговарајућим припевима).
3. Антифони степена – Као део свечаног, полијелејног јутрења они се јављају као наставак тзв. степених псалама, (Пс. 119 – 133). Те псалме су певали поклоници приликом уласка у Јерусалимски храм а исти су послужили и као тема наших степена. Њих има осам, према броју гласова и сваки је састављен из три дела – три антифона, осим осмог где имамо четири антифона. Те песме су аскетксог садржаја – у њима се говори о очишћењу и исправљењу душе, тј. њеном удаљењу од страсти и греха. Ка сваком степену присаједињено је и прослављање Светог Духа (на крају)
4. Празнични антифони – Они се произносе на литургији уместо изобразитељних или сведневних антифона и сачињени од стихова разних псалама, који одговарају садржају датог празника.

Ипакој

Ипакој је једна од најстаријих црквених песама. То је изузетно стар хришћански химнографски термин (по мишљењу Леклерка). Сама реч има корене у грчком глаголу u`pakou,w (бити послушан). Овај термин по први пут сусрећемо код светог Методијa Олимпијског у делу „Пир десет дјева“. У том прослављању девствености, свака од присутних дјева пева химну коју је сачинила, а која је истовремено пропраћена и посебним припевима које аутор дела назива „ипакој”, нпр. „Обитавајући у девственоети и носећи светлоносна кандила, срећемо Те, Жениче”. Свети Атанасије у посланици Марцелину, а такође и Златоуст у беседама на Пс. 111, 117 и 144. казују о псалмима који имају ипакој, тј. припев „алилуја”.

У садашњем Уставу ипакоји су постављени на недељно јутрење после Полијелеја. Њихов аутор је непознат. Најстарије помињање о њима налазимо у Студијско – Александријском типику и Евергетидском уставу. Њихов напев, како то примећује Скабаланович, близак је сједалном. Осим на јутрењу, ипакоји се певају на недељном повечерју, недељној полуноћници и у следеће велике празнике (али после треће песме канона): Божић, Богојављење, Врбица, Пасха, Успење, Томина недеља, св. Петар и Павле, Недеља Праотаца и Недеља Отаца.

Тропар

Ако је ипакој најстарији црквено – химнографски термин, тада је „тропар” најстарији облик песме од које је наша химнографија почела свој развој. Происхођење тог термина и његово значење објашњава се на разне начине. Реч tropa,rion има корен од појма tropai,a– трофеј, знак победе, а у том случају његов смисао је да прослави победу хришћанског мучеништва над незнабоштвом или пак победу Спаситеља над смрћу. Друго објашњење тог термина, јесте оно које тај појам доводи у везу са изразом tro,poj – образац (код древних Jелина способност су мелодијске лествице, као нпр. лаодикијска, иполидијска, фригијска итд. називане „тропе”).

Најстарије хришћанско помињање тропара налазимо у уставу Велике Константинопољске цркве и оно је назначено као јединствена песма древновизантијског богослужења. Тропар је песма која није узета из Светог Писма, дакле није ни псалам нити библијска песма.

У савременом уставу реч „тропар” употребљава се често у разним значењима:

1. Отпуститељни тропар – кратка песма којом се прославља неки празник, светитељ или појава чудотворне иконе. У овом значењу се термин „тропар“ данас најчешће употребљава.
2. Тропар канона – То су строфе које сачињавају песме канона и певају се по обрасцу ирмоса. О овоме ће више речи бити у одељку о канонима.
3. Тропари на „Господи возвах” – Понекад реч „тропар” у Типику означава и стихире на „Господи возвах”.

Кондак

Кондак је у његовом садашњем облику невелика песма од једне или две строфе која у многоме подсећа на тропар и обично заузима место после 6. или после 3. песме канона. Он се произноси још на литургији и на повечерју. Сасвим другачију позицију кондак има у древној пракси. Његова историја је веома интересантна, али још увек није довољно истражена.

Сама реч кондак – konta,kion има корене у изразу ko,ntoj – палица на коју је намотаван пергамент. Зборници таквих „кондака” називају се „кондакарији”.

Али ако у нашим савременим богослужбеним књигама та песма заузима веома скромно место и готово да се губи у опширним песмама канона, у прошлости (до појаве канона) кондак у богослужењу заузима важно место како у недељном тако и годишњем кругу богослужења. Он није био ограничаван на једну строфу, већ је представљао самостално и по обиму велико поетско дело, слободно се може рећи читаву богословску поему. Древни кондак у његовом класичном облику састојао се из 20 – 30 строфа које су постепено развијале једну заједничку тему. У тој поеми неоходно је разликовати следеће саставне делове: почетну строфу koukou,lion, написану у посебном метру и икосе, најчешће њих 23 (тако да кондак укупно садржи 24 строфе), написане у једном, истоветном метру. Све строфе кондака завршавају се истоветним припевом – рефреном (грч. evfu,mion или avkroteleu,tion). Почетна слова строфа дају акростих („крајегранесие”). Реч икос – oi=koj на грчком значи дом, међутим то је превод сиријске речи „детх”, која такође има значење дом, али може значити и строфа.

Предање везује постанак кондака са именом Романа Слаткопојца, савременика императора Анастасија Првог (491 – 518). Тај поета, по свему судећи, пореклом је из Сирије (из града Бејрута). Његови кондаци представљају сложено устројену богословску поему које су веома налик на проповеди. Пошто њихов садржај није био у вези ни са каквом раније датом темом, кондаци су својим ауторима дозвољавали да слободно развијају тему и стваралачка способност песника слободно је саздавала мисли појединих празника или житија појединог светитеља и на тај начин давала богословске мисли у стиховима.

Временом, под утицајем канона који бивају све присутнији, кондак полако почиње да уступа своје место новим облицима црквеног песништва. У каснијим богослужбеним књигама кондаци се налазе само после 6. песме канона у кратким облицима. У поређењу са кондаком класичног времена, наши богослужбени канони се пројављују као јарки пример осиромашења како наше црквене поезије тако и богословске мисли. Тавтологија, затим и одвише често лоша игра речи, парафразе стихова псалама, безсадржајне похвале подвига мученика, заменили су некада богату и по садржају и по богословској оштрини форму кондака.

Наш садашњи кондак, како је већ речено, мало чиме се разликује од тропара јер заиста, при првом погледу на кондак, он исто као и тропар, говори о неком празнику или светитељу и то нам не треба да буде необично ако знамо да је сада пред нама само прва строфа, „кукуљ“, који указује само на основну тему. Али, при пажљивијем поређењу могуће је да се примете и неке разлике. Како указује Скабаланович, кондак даје обично другу страну догађаја који се празнује него ли тропар: ако тропар даје слику спољашње стране догађаја, тада кондак говори о унутрашњој и обрнуто. Осим тога, кондак тај догађај много потпуније изображава, а као пример могу послужити кондаци и тропари на Божић, Богојављење, Вазнесење, Преображење.

Каснији по происхођењу јесу васкрсни кондаци и икоси јер о њима се говори тек у рукописима из XI века. Тих васкрсних кондака још увек нема у Евергетидском и у Студијском типику и њих тада замењује или кондак светога из минеја или сједален.

Савремено богослужење сачувало је пуноћу кондака само у чину свештеничког опела. Обични кондак (кукуљ) „Са светима упокој” праћен је не само једним икосом („Сам Једини јеси бесмртан”), него са 23.

Акатист

Акатист (грч. avkaqisto,j), или „несједална песма” је песнички продукт који је по својој форми близак древном кондаку, али је од њега суштински веома различит. То је, могло би се рећи, велика поема која се састоји из основног „кондака” са одређеним завршетком, или припевом и 24 пута за њим следујуће строфе. Али за разлику од древних кондака овде то нису само икоси, већ се наизменично преплиће 12 икоса и 12 кондака, при чему икос има завршетак као и први кондак, а сви остали кондаци имају припев „алилуја”. Први од познатих акатиста написан је, вероватно, у време императора Ираклија, тачније 626. године приликом ослобађања Константинопоља од најезде Персијанаца и Авара (о томе постоји сведочење и у самом акатисту: „Радуј се, огањ напада угасивши…“).

Аутор ове „несједалне песме” посвећене Пресветој Богородици („Возбраној Војеводје…“) је или монотелитски патријарх Сергије (610 – 638) или Георгије Писидијски, хартофилакс цркве Свете Софије. Неки научници, пак, сматрају да је патријарх Фотије (IX век) спевао ту песму приликом продора Руса на југ.

Литургијска употреба овог акатиста прописана је нашим Типиком за пету суботу Великог Поста на јутрењу. Код Грка акатист се пева: у прве четири суботе Поста на повечерју и то по „статијама“, тј. раздељен на четири дела: у прву суботу прва три кондака и икоса, у другу суботу – следећа три итд. У пету суботу, као и у нашој пракси, бива испеван читав Акатист.

За друге акатисте наш богослужбени устав једноставно речено не зна. Сво небројено мноштво акатиста који се налазе по молитвеницима, каноницима, зборницима акатиста јесте продукт каснијег стваралаштва и то стваралаштва које је приметно „клонуло у снази”. По своме достојанству акатисту Пресветој Богородици једино се може приближити акатист Христу Сладчајшем својим честим и многобројним понављањем Христовог имена, напомињући нам тако о Исусовој молитви. Можда још два или три акатиста по свом садржају могу истрпети строгу критику литургичара и богослова, док сва преостала количина акатиста јесте само бледо настојање да се достигне узвишеност класичног акатиста. На пример, у Русији је распрострањено неколико стотина акатиста у част разних икона Пресвете Богородице, разних догађаја, појединих светитеља, Страдања Христових, Васкрсења, неколико акатиста на Причешће Светим Тајнама и т.д. Неки од њих једноставно представљају набрајање географских појмова или пак личних имена кнезова, или, као у акатисту Страдањима Христовим, просто унијатско поклоњење ранама, клиновима и осталом у вези са тим догађајем.

Ванбогослужбена употреба акатиста за домаће, келијско молитвено правило, наравно да не може бити прекоревана, мада би било пожељно да се душа верујућег и његово природно црквено осећање напаја чистијом поезијом псалама, стихира или (а то би било предивно) древним кондацима, него ли ипак сиромашнијим по садржају акатистима које су веома често сачинили људи са мало или без богословског знања, а замена катизми Псалтира акатистима, како се то данас често дешава, ипак је насиље над уставом и показује литургичку неписменост и естетски неукус.

Стихира

Стихира (грч. stichra,), како вели Л. Мирковић долази од речи sti,coj, којом се означавају стихови псалама и других песама, које су састављене по узору на псалме. На стихове псалама који су се користили у богослужењу првобитно су се придодавали кратки припеви – рефрени из којих су се касније развили тропари. Ови тропари који би следили за стиховима псалама називани су стихирама. Савремени црквени устав зна за неколико врста стихира, различитих по месту које заузимају у кругу свакодневног богослужења:

1. Стихире на „Господи возвах”.
2. Литијске стихире.
3. Стихире на стиховње.
4. Стихире на „Хвалите”.
5. Стихире на „Господи возвах“ – То су оне црквене песме које се певају са појединим стиховима вечерњег псалма „Господи возвах” (тачније Пс. 140, 141, 129 и 116.). У опису синајског јутрења, тј. у повести о посети јерусалимског патријарха Софронија и Јована Мосха преподобном Нилу Синајском, већ се помињу припеви на „Господи возвах” (то је период VI – VII век) и они се тамо још увек називају „тропари”. Назив „стихира” још дуго времена није био установљен. Древне стихире биле су краће од данашњих, а то се и сад може видети према првим стихирама на „Господи возвах“ у Октоиху. Савремени устав зна за свакодневно коришћење стихира на „Господи возвах”. Њихова количина варира у зависности од степена важности догађаја који се празнује, и тај број је у размеру 6, 8 или 10 стихира. На дан Сабора арханђела Гаврила (26. март) пева се и једанаеста стихира са припевом: „Творјај ангели своја духи…”, док се на дан Великог Канона, тј. у среду пете седмице Великог Поста, уз обичних 6 стихира, придодају још 24 посебне стихире, тако да се у тај дан на „Господи возвах” укупно пева 30 стихира.

Из савремених нам 10 стихира недељне вечерње (тачније оних које се певају на великој вечерњи у суботу), могуће је препознати три групе и то:

– Прве три стихире се називају „васкрсне“. Оне су кратке и, по свему судећи, веома старе. Како примећује Скабаланович, оне не могу бити приписане светом Јовану Дамаскину као што се то обично, по традицији, и чини јер су оне много једноставније по садржају од онога што је написао Дамаскин.

– Другу групу стихира на „Господи возвах” сачињавају тзв. „Анатолијеве стихире”. Тешко је дефинисати на шта се тачно односи тај израз „анатолијеви” јер по мишљењима неких реч је о аутору, Анатолију, студијском игуману из IX века или пак константинопољском патријарху из V века. Али како казује Скабаланович, било би правилније сматрати те стихире као „источне”, као што се то чини у неким редакцијама богослужбених књига. Очевидно је да су те стихире назване тако због тога што су у службу најпре ушле у источним, Јерусалимским уставима и нису биле познате древним студијским типицима.

– Трећу групу стихира на „Господи возвах” на суботњој вечерњој састављају стихире Павла Аморејског (оснивач Евергетидског манастира, упокојио се 1054. године). Те стихире нису уврштене у грчке богослужбене књиге.

– Последња стихира у низу стихира на „Господу возвах”, а која се обично пева на „и ниње”, носи посебан назив – „Догматик”, или понекад једноставније само „догмат”. Њихов аутор је, по свему судећи, свети Јован Дамаскин. По садржају оне су заиста велелепне и пребогате и служе као потврда томе да је наше богослужење, по свом унутрашњем садржају, заиста исповедање догмата кроз речи песама.

2. Литијске стихире – певају се приликом одласка свештенослужитеља у притворни део храма на литију. У неким празничним последованијима одређене су посебне литијске стихире које се певају, али у обичну недељу, тј. када нема никаквих стихира на литији оне се замењују храмовним стихирама (стихирама у част светитеља коме је храм посвећен). Устав пак не напомиње које стихире, тако да у служби првог гласа има напомена да се певају осим храмовне и стихире Павла Аморејском (што је и разумљиво јер оне на свом месту на „Господи возвах” бивају потиснуте стихирама дана из Минеја), или пак оно што благослови настојатељ.
3. Стихире „на стиховње” или „стиховни” – Оне су назване тако због тога јер се не присаједињују к свакодневном псалму („Господи возвах” на вечерњи или „Всјакоје диханије” на јутрењу), већ ка посебним стиховима који су специфични за одређени празник или дан. По Симеону Солунском оне су тако назване јер литијске стихире немају стихове. На суботњој вечерњи, на пример, к стиховима као припев служе стихови:

У остале седмичне дане:

Стиховње стихире не певају се само на вечерњи, него и на посведнедном јутрењу и у том случеју оне имају стихове:

Происхођење „стиховњи” досеже заиста дубоко у прошлост. У синајском јутрењу седмог века већ постоји једна стиховња која се тамо зове „Тропар на Свјете Тихиј или на Сподоби Господи”. Данашњим именом називају се у уставима IX века и већ тада су у броју као и данас.

4. Хвалитне стихире – ta. stichra, eivj to. aivnei/te – назване су по имену „хвалитних псалама” (Пс. 148, 149, 150.). Ти псалми призивају сву творевину на свечано прослављање Господа, и по томе к њима су прибројане и стихире што су по свом садржају заиста свечане и препуне славословља.

То је био такође закључни део јутарњих молитви у синагоги. Од најстаријих времена хвалитне стихире улазе у састав хришћанског јутарњег богослужења, а као доказ тога служи њихово постојање и у римокатоличком јутрењу, а такође и код свих источних дисидената: копта, јермена, неторијеваца, јаковита. У јутарњем богослужењу VII века те стихире су такође присутне али под именом „тропари”.

Као нарочито свечане, те стихире имају и свој нарочити „славник” недељом и своје „и ниње” – „Преблагословена јеси…”. „Славник” носи особити назив „јеванђеоске” стихире, јер препричава садржај јутарњег васкрсног Јеванђеља. За њиховог аутора сматра се император Лав Шести Мудри (886 – 911).

Канон

Канон је најкаснији облик византијског песништва јер у свом садашњем обиму и форми, свој коначни облик добија у VIII и IX веку. То је сложени низ разних старозаветних химни које су испреплетане са хришћанским песмама. Тај тип химнографског стваралаштва био је веома цењен међу византијским ствараоцима. Први покушаји састављања канона веома су лако нашли симпатизере тако да канони релативно брзо у богослужбеном кругу заузимају доминантно место, истовремено потискујући кондаке из употребе. Тешко је рећи у чему је тајна њиховог успеха. Такође је немогуће не признати да у великом броју случајева каснији покушаји да се подражавају првобитни обрасци остају само жеља и ништа више од тога. Упоредо са питањем канона појављује се још низ паралелних тема чије је решење заиста важно за литургичаре, а то је пре свега веза канона и библијских песама, затим, историја канона, њихов састав итд. а све то је веома корисно и за историју научне обраде канона, а такође, као последица тога и историја грчке химнографије уопште.

а) Библијске песме (о којима смо рекли само неколико речи) представљају основу канона и због тога је неопходно да се подробније упознамо са њиховим садржајем и са узајамном везом тих песама и песама на које наилазимо у нашим канонима. У Светом Писму је записано само једанаест песама, али Деворина песма (Суд. гл. 5) и Језекијина песма (Ис. 38, 11 – 20) нису уврштене у наше богослужење, тако да на тај начин девет песама даје тон нашем канону. При томе, неке песме су сједињене у једну, док су неке претрпеле унутрашњу поделу. Схематски приказано то би изгледало овако:

1. песма Мојсијева (Изл. 15, 1 – 19) даје прву песму канона.
2. песма Мојсијева (Пон. Закони 32, 1 – 43) даје другу песму канона.
3. песма Анина (1. Цар. 2, 1 – 11) даје трећу песму канона.
4. песма Авакумова (Ав. 3, 1 – 19) даје четврту песму канона.
5. песма Исаијева (Ис. 26, 9 – 19) даје пету песму канона.
6. песма Јоне (Јон. 2, 3 – 10) даје шесту песму канона.
7. песма тројице младића саставља две песме канона:

а) (Дан. 3, 26 – 56) даје седму песму канона.

б) (Дан. 3, 67 – 88) даје осму песму канона.

8. песма Богородичина (Лк. 1, 46 – 55) није саздала засебну песму канона али се пева са припевом „Честњејшују…” између 8. и 9. песме канона.
9. песма Захаријина (Лк. 1, 68 – 79) даје девету песму канона.

Скабаланович примећује: „Песме распоређене у канону приближно стоје у хронолошком поретку. Само је песма Авакума доживела премештај са песмом Јоне. Мојсијева песма из Поновљених Закона, која саставља тему друге песме канона, прописана је само за време Великог Поста, тако да у већем делу црквене године одсуствује из канона.

Поменутих девет библијских песама дају теме ауторима канона за састављање појединих песама и то је сасвим очевидно из садржааја тзв. „ирмоса” који су заиста често састављени из одељених израза дате библијске песме.

У идеалу који стоји пред творцем канона, тема библијске песме треба да буде садржана не само у ирмосу дате песме, већ и у свим њеним тропарима, а то је готово немогуће. Осим верности библијском садржају песме, аутор зна да је дужан да у дату песму канона постави и прослављање светитеља тог дана или догађаја који се празнује. Понекад је то бриљантно урађено, нарочито када постоји директна повезаност, мада се често прибегава напорним конструкцијама или игри речи, као на пример: Пелагеја и pe,lagoj – пучина, где је заиста тешко пронаћи неку везу. Неоспорно је да плодови поетског надахнућа Дамаскина, Косме, Андреје и Теофана за прослављање великих Господњих или Богородичних празника налазе своје прекрасне образе у неким песмама канона. Али када су њихови ученици покушали да подражавају ремек дела својих учитеља дошло је до тога да већина канона у нашим Минејима представља лошу игру речи а често и реторичко претеривање.

Библијске песме не само да су послужиле као тема ауторима канона, већ упоредо са песмама канона, стихови библијске песме служе, тако рећи, као припеви за поједине ирмосе и тропаре канона, тако да се може рећи да се библијске песме употребљавају у тројаком виду:

– У целини оне су у употреби током Великог Поста (али не свакодневно).

– У скраћеном облику оне су у свакодневној употреби.

– И у најсажетијем виду оне су у недељном, празничном, предпразништву, попразништву и суботњем богослужењу.

Али готово свуда прихваћена пракса довела је до умањења употребе стихова библијских песама (осим у Великом Посту). Њих замењују скраћени припеви у част светитеља или догађаја који се празнује: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби”, или: „Помилуј ме, Боже, помилуј ме”, или: „Пресвета Богородице, спаси нас” или: „Преподобни оче… моли Бога за нас”.

б) Друго питање које се појављује у вези са темом о богослужбеним канонима јесте питање о њиховом настанку и историјском развоју. Пре свега је потребно напоменути да тачан датум њиховог настанка историја није забележила. Потребно је сетити се да рано хришћанско богослужење зна за употребу појединих библијских песама (као што смо већ говорили о томе), али никаквих прецизнијих информација о црквено – богослужбеним канонима немамо све до седмог века. Прво сведочанство о њима налазимо у већ поменутом опису Синајског јутрења и тамо се помињу „тропари” који се певају уз осму библијску песму. Скабаланович претпоставља да у то време на Синају све библијске песме бивају певане једноставно, са својим припевима, јер као што смо рекли, за осму песму постоји посебан припев, а „ако је тако – говори он – тада је првобитна форма канона била једнопесмна а затим постепено узраста на двопесмну кроз присаједињавање девете песме осмој. Један грузијски Минеј из IX века за већину дана у години има двопесму састављену из осме и девете песме, дајући пун канон само на велике празнике као и тропесму за триодски период. Осим осме и девете песме постепено су почели да се присаједнињавају тропари ка редовној песми дана: у понедељак првој песми и т.д. Тако се појавио трипеснац, који је подобно двопеснецу, неко време био искључива форма канона. Следећи такву праксу, настају садашње тропесме на повечерју у предпразништву Божића, Богојављења и особито Преображења”. Ово мишљење нашег литургичара особито је важно за правилно схватање историје богослужбених канона.

Предање је дуго времена сматрало за аутора те наше форме црквене поезије јерусалимског патријарха, светог Софронија, али како доказује Карабинов у свом делу „Посни Триод”, тропеснец који је приписиван Софронију заправо је дело преподобног Јосифа Песнописца из IX века, па је по свему судећи оснивач тог новог вида богослужбене поезије ипак свети Андрија Критски (650 – 726) – према мишљењу Скабалановича, Мирковића и других. За његово најзначајније дело у тој области потребно је признати „Велики канон” који се чита у четвртак пете недеље Великог Поста целости, и у прва четири дана прве седмице Великог Поста, раздељен на четири статије. Овај нови облик црквене поезије веома брзо налази своје ауторе, тако да за Андрејом Критским вредне радове дају и Јован Дамаскин, Косма Мајумски, Стефан Саваит, Теодор Студит, Јосиф Песмописац и низ других мање познатих и мање даровитих аутора.

За време светог Андрије Критског карактеристично је да друга песма канона још увек није искључена јер је имају канони свих празника (као пример може послужити канон на Лазареву суботу). Ту песму такође је сачувао и Дамаскин, док је Косма Мајумски већ не пише у својим канонима. С почетка количина тропара у канонима није била апсолутно строго одређена. Од X и XI века сви типици, како Јерусалимски тако и Студитски, почињу да уводе број тропара и тиме одређују важност празника.

в) Треће питање које нас интересује у канонима јесте њихов састав. Библијска песма је послужила као основа и тема за песме канона. Неке ауторе она је зауставила да је се готово буквално придржавају, док су другији, нарочито каснији, почели да одступају од тог правила.

У савременом облику, канон обично садржи следеће елементе:

1. Девет (правилније речено, осам) песама.
2. Свака песма је састављена из: ирмоса, тропара и катавасије.
3. Стихови библијске песме, раније припевани уз сваки тропар, замењени су поменутим припевима.
4. Акростих („краегранесије”) је битан део за одређивање аутора или времена настанка појединог канона.

Свака песма канона има своје саставне делове и то: ирмосе, тропаре и катавасију.

1. Ирмос – Назив ирмос има корене у грчком изразу ei`rmo,j – ред. Ради објашњење тога потребно је сетити се да аутори наших црквених песама нису били само поете већ и ствараоци мелодија. Јединство ауторства поетског и мелодијског објашњава целовитост духа и настројења тих древних црквених песама. При томе аутори су настојали да задрже своје поетске радове у строгој зависности од правила метрике и акцента. Сачувала се количина слогова, њихова каквоћа (дужина или краткост) и аналогна мелодија. Приликом превођења песама са грчког на друге језике (арапски, словенски и др.) нестало је тих строгих правила метрике и мелодије јер преводи природно не могу сачувати сву узвишеност и достојанство оригинала. У особености то је немогуће оценити у таквим деловима црквеног песништва као што су јамбски триметри светог Јована Дамаскина на Божић, Богојављење и Педесетницу. Ирмос се у том односу јавља као образ метрике и мелодије, и у идеалном схватању и у смислу садржаја. Поета, састављајући своје ирмосе, давао је себи, тако рећи, извесан образац метрике и мелодије за своје песме, за све њене тропаре. Сви тропари требали би и у смислу акцента, количине слогова и напева бити доведени у (приближну) једнакост са датим ирмосом.
2. Тропари – то су песме канона које се могу назвати и строфама прилагођеним и метрички и мелодијски свом ирмосу. Осим тога, тропари и по садржају треба да одговарају датој песми, а то значи да прослављају неки догађај из живота Господа или Пресвете Богородице, или спомен неког светитеља, тако да на пример, тропари прве песме (а њих је готово свагда 4, а понекад 6 и 8) треба да идејом буду повезани са преласком кроз Црвено море, док у 6. песми треба да буду у вези са Јониним боравком у утроби кита итд. Разумљиво је да се сва та метрика и мелодија која је красила грчки текст губи превођењем.
3. Катавасија – то у суштини није ништа друго до ирмос који не започиње низ тропара дате песме него га пак закључује. Тај израз происходи од katabai,nw – спуштати се, силазити. То долзи отуда што катавасије у манастирској пракси не бивају проузношене од једног хора, како то бива са ирмосима, већ их заједно певају оба лика, силазећи са певница и сусрећући се на средини храма. Катавасија има своје уставне тачке и захтеве у нашем типику, тако да, нарочито у веће празнике, за катавасију служи почетни ирмос канона. У мање празнике, то је ирмос празника који му је близак и који му често следи (временски) у богослужбеном циклусу. На пример, од Ваведења започиње катавасија – ирмос Божића – „Христос раждајетсја…”, а од 1. августа – ирмос канона Воздвиженија – „Крест начертав…”. У обичне дане, када нема Великог славословља, то је најчешће ирмос последњег канона.
4. Акростих („Краегранесие” или „краестрочие”) – представља карактеристичну особеност наше химнографије, нарочито приликом стварања канона. Акростих је преузет из нехришћанске поезије и веома је древног происхођења. То је потпуно спољашње, техничко усавршавање канона или неке друге химнографске песме где се настоји да се почетним словима ирмоса и тропара начини некаква фраза (израз) који се односи на празновани догађај, или, што је веома битно, открива нам име аутора канона.

 

Сједален

Сједален (грч. ka,qisma), како то казује сама реч, јесте песма за време чијег проузношења верујући треба да седе. И заиста, у манастирима, када се прецизно врши богослужење и када оно траје и по неколико часова, одмор од стајања и те како добро дође. Зато се сједални јављају заиста као тренутци одмора братије и верујућих хришћана. Као изузетак су особени сједални на којима се „не седи, већ док се кади храм, ми их певамо стојећи”. То су сједални који се певају на јутрењу Великог Петка, међу читањем 12 страсних Јеванђеља. Као неко опште правило сједални предходе поучним читањима: из тумачења Светог Писма, житија светих, Пролога, Лавсаика итд. Сједалан се проузноси и после читања неке катизме Псалтира, а по томе се и објашњава сам назив (ka,qisma од глагола kaqi,zw – седети) – одељак Псалтира у чије време читања треба да се седи, а и песма која следи после тог читања псалама а пред читањем из дела светих отаца, такође носи назив сједална. Данас се сједални певају:

1. После читања катизми Псалтира на јутрењу.
2. После полијелеја (тј. Пс. 134, 135) при чему се на недељном јутрењу такав сједален замењује проузношењем одговарајућег ипакоја.
3. После треће песме канона на јутрењу.
4. После шесте песме канона Богородице на свакодневном малом повечерју.

Након сједалних који се проузносе после катизми Псалтира и после полијелеја, а такође после треће песме јутарњег канона у недељу, следи читање из светих отаца или житија.

По садржају и по своме напеву, сједални су блиски тропарима. У суштини они се и јављају тропарима и по свом начину састава због чега су у древним уставима и богослужбеним књигама често и називани „тропари”. Њихов садржај на недељном јутрењу после катисме, рецимо казује о томе што и тропар, тј. о васкрсењу.

Сједални настају доста рано. Опис Синајског јутрења из VII века зна за сједалне по катизмама који се тамо називају „успокоитељни сједални”. Они су ушли и у Јерусалимски и Евергетидски устав, док су у Студијској пракси мање употребљавани. Сједални по З. песми канона такође су познати древним рукописима (типицима) Јерусалимске редакције.

Свјетилен

Свјетилен (грч. fotagogiko,n) је песма која закључује канон. Значење имена те песме казује нам или о божанској светлости која је засијала из гроба Господњег, или о светлости која нас просветљује (триодни свјетилни) и, налазећи се на крају јутрења, пред свањивањем и пред „Слава Тебје, показавшему свјет”, природно објављује то духовно свањивање.

Ексапостиларима (грч. evxaposteila,rion) се називају свјетилни који се певају у недељу и на поједине Христове празнике. Овај израз има корен у речи evxaposte,llw – послати и то се може односити или на послање апостола на проповед, што у стварности и сачињава садржај васкрсних ексапостилара, или пак означава излазак псалта (канонарха) из хора и долазак на средину храма ради проузношења те песме.

Историја свјетилних сведочи о томе да један од најчешћих, а може бити и најстарији свјетилен у Студијском и Евергетидском типику јесте „Свјат Господ Бог наш”. Тај стих псалма (Пс. 98, 9), данас се пева испред васкрсног свјетилног на недељном јутрењу, а понекад он замењује свјетилан, као нпр. у недељу Цветну и Велику Суботу. Састављање васкрсних ексапостилара приписује се Константину VII Порфирогенету (912 – 959), чији је отац, Лав Мудри, саставио јеванђелске стихире.

Пошто васкрсни свјетилни или ексапостилари представљају парафразу прочитаног васкрсног јеванђеља, њихов број је идентичан броју васкрсних јеванђеља – 11. Они се не управљају по владајућем гласу, већ по прочитаном Јеванђељу. Дакле, ако је прочитано треће васкрсно јеванђеље, пева мсе трећи ексапостилар, итд.

Прокимен

Прокимен (грч. prokei,menoj – онај што предлежи, претходи) заправо је стих псалма који претходи читању из Светог Писма Старог или Новог Завета и његов састав је у многоме сличан садржини која се чита, нпр. у спомен апостола: „Во всу земљу изиде вешчаније их и в конци всељенија глаголи их”, на Преображење: „Тавор и Ермон о имени Твојем возрадујетасја”. Прокимен је пропраћен стихом. По томе да ли му се придодаје један или три стиха, прокимени се деле на мале (обичне) и велике. Ови последњи одређени су да се певају на вечерњој служби суботом, на Господње празнике, током Светле седмице и у недеље Четрдесетнице.

О историјату прокимена можемо рећи следеће: то је остатак певања псалма с припевом сваком стиху. Још у IV – V веку на тај начин су певани читави псалми. Сиријска литургија апостола Јакова зна за певање читавог псалма пред читање из Апостола. Прокимен је распрострањен по читавом хришћанском свету: за њих зна сиријско јутрење, а у западној литургици њима одговара „респонсориј”. Понекад је прокимен први стих псалма, а његов стих је неки од следећих стихова истог псалма, понекад је супротно те је неки стих из средине псалма узет за прокимен а као стих му служи први стих псалма, што потврђује и древни обичај читања целог псалма.

Алилујар

Алилујарем (грч. avllhlouia,rion) се назива стих, или тачније стихови псалама који су узети с тим циљем као и прокимен, тј. да усмере пажњу на читање из Апостола или Јеванђеља. То је стих псалма прекидан припевом „алилуја” (одатле и назив), а који повезује читање Апостола са читањем Јеванђеља. Скабаланович говори да осим израза „амин” и израз „алилуја” представља јединствени јеврејски појам кога нису покушали да преводе и остављен је онаквим каквим је надахнут од Бога.

Историја те песме говори да је она веома рано уведена и у римокатоличку цркву (папа Дамас – IV век). На Истоку већ од VII века певају се алилујари у Јерусалимској цркви исто као и у Александријској литургији апостола Марка. Све источне заједнице, осим копта, знају за употребу алилујара на литургији пред читањем Јеванђеља.

Причастен

Причастен или киноник (грч. koinoniko,n) је стих псалма који се данас обично пева за време причешћивања свештенослужитеља. Првобитно се причастен певао по узору на прокимен, тј. читан је читав псалам, између чијих стихова је певан овај причасни стих. Приликом избора стиха причасна узимано је у обзир да се тај стих или пророчки односи на свето причешће и да представља подстрек за причешће, или, што је карактеристично за касније причасне, да се односи на празник. Сем псаламских причасна имамо и два случаја употребе стихова из других књига Светога Писма (на Богојављење и Преполовљење), као и причасна који уопште нису из Библије, попут пасхалног – „Тјело Христово…“. Некада се причастен са стиховима псалма певао за време причешћа како свештеника тако и народа. Временом се усталила пракса да се не пева читав псалам, већ само одређени причасни стих, веома спором и свечаном мелодијом, и то само за време причешћивања свештеника у олтару.

Полијелеј

Полијелеј, тј. „многомилостиви” је израз нашег богослужбеног устава који се примењује за два псалма (Пс. 134 и 135.), а који се певају на свечаном празничном јутрењу после катизми и сједалних, а пред читањем празничног или васкрсног Јеванђеља. Он је тако назван због тога што говори о великим милостима које је Бог послао у многотрудни и бурни живот Израиља у време његовог изласка из Египта и странствовања по пустињи. Усто сваки стих 135. псалма се завршава рефреном „јер је довека милост Његова. Алилија“. Термин „полијелеј” познат је јерусалимском канонарху из VII века, али се не зна у ком смислу. Затим, он улази и у друге типике са разним ограничењима и напоменама устава.

Непорочни

Непорочни (грч. a;mwmoi) – литургички термин за означавање 17. катизме Псалтира, тј.118. псалма који у целости сачињава поменуту катизму. Псалам је добио тај препознатљив назив зато што започиње речима: „Блажени непорочни…”. У обичне периоде године он се произноси у субуту на јутрењу. Такође се пева и на недељном јутрењу када нема полијелеја, тј. у већем делу године. Затим он се користи и на парастосу, опелу итд. Одавно је катизма Псалтира имала особено назначење у богослужењу јер даје нарочиту свечаност. Она је заузимала видно место у уставу Велике Цркве у Костантинопољу (X век) и то управо на јутрењу. По Студијском уставу она је проузношена само суботом. За њу знају и Јерусалимски типици.

Израз „тропари по непорочним”, се односи на одређене богослужбене песме који се певају после те катизме. На заупокојеним службама то су тропари: „Свјатих лик обрете источник жизни” с припевом Пс. 118: „Благословен јеси Господи, научи мја оправданијем Твојим” а на недељном јутрењу: „Ангелскиј собор” с истим припевима.

Још три термина нашег устава захтевају додатно објашње ради правилног схватања православне химнографије, и то: „самоподобен”, „самогласан” и „подобен”. Нарочито често у богослужбеним књигама сусрећемо израз „подобен” и то са неким додатком нпр. „подобен Доме Евфратов” или „подобен Красоте девства” итд. То су назначења метричких и мелодијских особености песме. У границама сваког гласа постоје особене мелодије за тропаре, стихире, ирмосе прокимене итд. и због тога је потребно разликовати три типа метричке подраздељености.

Самоподобан – auvto,melon – То је песма која има свој сопствени начин метрике и мелодије и не користи се метриком и мелодијом неке од песама, него се сама метрички и мелодијски поставља као образац другим песмама.

Самогласан – ivdio,melon – То је песма која има свој сопствени начин метрике и мелодије и не користи се метриком и мелодијом неке од песама, али ни другима не служи као образац.

Подобен – proso,moia – Песма која је у зависности од других песама и по метрици и по мелодији.

Као пример односа самоподобне и подобне песме може послужити случај из богослужбених књига. 23. децембра, на јутрењу, „на хвалите” назначене су стихире 6. гласа „подобен Ангелскије предидите”, а сама песма „Ангелскије предидите” налази се у служби за 20. децембар на јутрењу, „на хвалите” и то са напоменом: „Твореније Романа појца. Самоподобен”. То значи да стихире 23. децембра „на хвалите” подобне „Ангелскије…” треба певати по метричком и мелодијском обрасцу тог самоподобног „Ангелскије…”. Ево текста:

#### ##### ########## ############## ################# ##################

 

За грчки оригинал овде је био нужан не само строг саоднос мелодије, него и метрике, што се у неку руку и подразумева, а то, као што знамо, није могло бити сачувано у словенском преводу због чега је сада подобан у односу према самоподобном усмерен само на мелодијском делу.

ИСТОРИЈА ЦРКВЕНОГ ПЕСНИШТВА И ПЕСНИКА

Историја православног црквеног песништва у научним круговима обично се дели на три периода:

– Припремни, тј. онај до V века.

– Период процвата црквене поезије (V – VII век).

– Период преовлађавања канона, тј. од VIII века па до наших дана.

Та подела, као и сваки покушај да се један жив процес сведе у неке оквире, страдава због схематичности али она је ипак у неку руку потребна ради даљег проучавања овог питања.

Први – припремни период (I – IV век)

Дотичући се источика православне црквене поезије, долазимо до потребе да се каже нешто о вези првих хришћана са старозаветним храмом и синагогом, тј. са јудејским у хришћанском богослужењу. Та веза је много дубља него што се у први мах мисли јер псалми и уопште библијски песнички материјал заузео је у нашем литургичком прилазу веома важно место. Јерусалимски храм није престао да буде центар религиозног живота првих хришћана, као што можемо сазнати из Дела Апостолских и Посланица апостола Павла, тако да се не може говорити о неком радикалном пресецању између апостола и јудејске средине непосредно после Христовог Вазнесења и Силаска Духа Светог. Чак и након одвајања хришћана, у њиховој заједници остају старозавети спомени још дуги низ година јер већина тих првих хришћана ипак је потицала из јудејског народа.

Екстатичка духовност те епохе не дозвољава да се размишља о некаквим записима, рукописним споменицима раније научених текстова, пророштава „учитеља” и поета. Никаква фиксираност није постојала јер све је текло, горело новим животом који је био потпуно различит од живота света, обичаја средине и те некакве успокојености. Из тога можемо да схватимо зашто је тако мало сведочанстава о поезији из тог најранијег периода.

„Дидахи” и „Апологија” светог мученика Јустина Философи казују да су на литургијским сабрањима пророци и свештеници „благодарили” (тј. узносили благодарствене и евхаристијске молитве које су сами састављали) колико су могли, „колико је било снаге у њима”. Те харизматичке химне нису дошле до нас, а вероватно су биле ништа мање по својој поетској сили и достојанству од пророштва Исаије и Јеремије, ништа мање од псалама Давидових или благодарствене пророчке песме Захарија приликом рођења Јована Крститеља.

„Прва посланица Коринћанима” светог Климента Римског, у свом већем делу садржи (гл. 59 – 61) надахнуте химне упућене Богу, химне које су препуне поетске силе и лепоте. Плиније Млађи говори о сабрањима хришћана на којима се певају химне Христу као Богу.

Већ смо говорили о сведочењу Филона и о химнама терапеута, као и о вечерњим псалмима и јутрењу. Такви су углавном споменици и сведочења који потичу из периода првог и другог века.

Даља сведочанства о химнама налазимо код Климента Александријског, Оригена, светог Григорија Неокесаријског, у разним мученичким актима, у „Апостолским Установама” (споменик из IV века) итд.

Једна од најстаријих химни хришћанског песништва која је до нас дошла у писаном облику, а која се и данас употребљава на богослужењу, јесте „Свете Тихиј…”. У словенским часословима она се приписује патријарху Софронију Јерусалимском (+638) док је свети Марко Ефешки приписује светом мученику Атиногену (+311). Свети Василије Велики казује да је пак непознат аутор химне „појем Отца и Сина и Св. Духа”. Како примећује Скабаланович, то је типична христологија II – III века.

Свети Григорије Богослов у својој полемичкој делатности са аријанцима, не користи се само беседама и посланицама, него саставља и низ поетских дела и за њега се слободно може рећи да је богослов – поета јер у тим његовим делима наилазимо на мноштво израза који потом на овај или онај начин бивају искоришћени у нашој каснијој литургичкој химнографији. Рецимо његове беседе на Пасху започињу речима: „Воскресенија ден, начало блаженства, просветимсја торжеством, друг друга обимем, рцем: братије…” и управо ту фразу узима Дамаскин за своју пасхалну стихиру. Свети Григорије у тој својој беседи говори и: „Вчера спогребохсја Тебе, Христе, совостају днес Тебје…” а то Дамаскин такође користи за пасхални канон. Беседа Григорија Богослова на Божић започиње речима: „Христос раждајетсја, славите. Христос с небес, срјашчите. Христос на земљи, вознеситесја…” а то су добро познате речи које слушамо и у ирмосу Божићног канона.

Већ је било речи о „Пиру десет дјева” светог Методија Олимпијског, који је покушај да се понови Платонов „Пир”, али у том делу свети Методије у уста својих дјева ставља химну у част девствености – „ипакој”.

У том времену (IV век) треба тражити појаву акростиха који ће у каснијим временима бити доведен до врхунца од стране византијских стваралаца канона.

Немогуће је а не приметити да је у том времену такође развијена химнографија гностика и других јеретика. У Оригеновом делу „Против Целса” (6, 31) и код Иполита (,,Философумене” 5, 10) наилазимо на интересантне фрагменте стваралаштва офита који су употребљавани на њиховим молитвеним сабрањима. Маркионити, гностици Василик, Валентин и Вардесан, такође су познати и као аутори извесних литургичких химни. Последњи од поменутих, Вардесан, заједно са сином Хармонијем сачинио је један „нов” Псалтир од 150 псалама.

Као противодговор јеретичким поетама, позната је и делатност светог Јефрема Сирина (323 – 378) у Едеској области, коме се приписују 27 химни у част Богородице, 52 химне о Цркви и 87 химни о вери. Његове химне се и данас употребљавају у Сирији.

На тај начин можемо начинити закључак да у првом периоду развоја наше црквене поезије имамо изразит утицај харизматичких настројења и као последица тога, нема настојања да се химнографија ставља у неке форме или писане споменике. По садржају, то су биле химне победничко – профетичког карактера или пак химне есхатолошког настројења. Што се тиче сачуваних фрагмената литургичког стваралаштва у виду појединих молитви које су уврштене у чин крштења или чин евхаристије, оне сведоче о стремљењу да се благодат Божија нађе у освећењу читавог живота, за непосредно причешћивање источником благодатних дарова и у себи мало садрже догматских идеја и неких засебних ставова као што ће то бити карактеристично за следећу епоху. Прогони и с њема нераскидиво повезана мучеништва само су ишли у прилог таквом настројењу литургичког стваралаштва.

Период процвата црквене поезије (V – VII век)

Карактеристично за други период нашег литургичког песништва јесте, како указују његови историчари (Крумбахер, Леклерк, Мирковић, Скабаланович), не мали утицај јеретичке поезије (о чему смо напоменули и када смо говорили о историји прве етапе) јер као против одговор јеретицима, православне поете често прибегавају стратегији да кроз поезију (коју у многоме користе јеретици тог доба) изложе православно учење.

Поред поменутог, потребно је указати на још један елемент који је утицао на развој црквене поезије, а то је развој монаштва. Оно се појављује још у првом периоду, али својим одласком (удаљавањем) од света, оно мање утиче на црквену културу. У посматраном периоду, монаштво заједно са развојем монофизитства, ступа на „сцену” како у одбрани православља тако и у домену црквене поезије. И заиста, у том периоду монаштво је тако јако да је готово немогуће а не сусрести се са њим, мада, када је реч о црквеној поезији, монаштво је ту ипак нешто конзервативније јер опрезније прихвата нека стремљења која карактеришу тај домен живота Цркве.

Монашки свет, излазећи из своје усамљености, није могао а се не дотакне са неким манифестацијама световног живота, с његвим навикама и културом. При том контакту неминовно је долазило до неспоразума. Занимљив је детаљ, који наводи Леклерк, о томе да је у египатским манастирима постојало веровање да ђаво лакше може насрнути на монаха ако приликом појања у келији употребљава мирски начин певања који је „опасан, разара спокојство а самим тим и смирење монаха”. Због тога Крумбахер с правом говори о постојању два тока у тадашњој химнографији: конзервативног и стваралачког. Потврду за то он налази у одлукама Антиохијског сабора (370. године) који забрањује састављање нових песама. „Певање нових песама – говори поменути научник – сматрано је као претерана раскош и као нешто што је опасно за спасење”. Интересантно је пак и то што и поред тако негативног односа, у каснијим годинама овог периода, монаштво и манастири почињу да предњаче у стварању химнографије.

Прелазећи ка појединачним именима из тог другог периода, потребно је споменути следеће ствараоце:

Император Јустинијан (527 – 565), по предању аутор химне „Јединородни Сине и Слове Божији…” која брзо улази у црквену употребу и заузима важно место у литургији. То се објашњава у значајном степену ауторитетом самог аутора, а такође и тим што се та химна јавља као некакав символ вере, исповедање православног учења против јереси тог доба.

Анатолије (+458), патријарх цариградски, је по мишљењу неких научника аутор тзв. „анатолијевих” или „источних” стихира. Али, као што је већ речено, те стихире највероватније нису „анатолијеве”, него „источне“, тј. дошле су у Цариград са истока, из Палестине. Осим тога низ стихира на неке празнике приписују се извесном Анатолију, али не константинопољском патријарху, већ Студијском игуману из IX века.

Роман Слаткопојац (или Роман Мелод) с пуним правом се сматра „највећим поетом византијског периода” (Крумбахер). Историјска судбина Романа као поете је заиста тужна. Стварајући у црквеној поезији особени тип песме, он ипак, стицајем околности у једном тренутку бива потиснут и готово заборављен. Истина, захваљујући открићима кардинала Питре и напорима Маса, Криста, митрополита Софронија Евстратиадиса и низа других научника, Роман Слаткопојац је сад постао много интересантнији мада су његови заиста вредни кондаци умрли за црквену употребу. Рестаурација је немогућа и заиста бесмислена, уосталом као и свака рестаурација, тако да пример Романа остаје једна од контраверзи.

Историјска сведочења о његовој личности више су него оскудна. Познато је само то да је Роман родом из Сирије, из града Мисиан. Познато је да је он био у свештеном чину и то у Цариграду, где је дошао као ђакон за време владавине императора Анастасија, али међу научницима постоје неслагања у време ког императора Анастасија: Анастасија Првог (491 – 518) или Анастасија Другог (713 – 716).

До открића кардинала Питре, Роман је сматран само за аутора Божићног кондака „Дјева днес Пресушчесвенаго раждајет…” и можда још неколико песама које су у богослужбеним књигама насловљене његовим именом. Али после открића кардинала Питре, постало је јасно да Роману припада много више дела. Дело кардинала Питре наставља и допуњава Крумбахер, а такође немогуће је а не поменути и дело митрополита Софронија Евстратиадиса који је, такође, нашао низ потпуно непознатих кондака и химни које припадају Роману Слаткопојцу и дао интересантно објашњење неких метричких аномалија у Романовим делима.

Предање казује да је Роман начинио око хиљаду кондака, мада је без сумње тај број ипак преувеличан. Кардинал Питра у рукописима проналази тридесет кондака са Романовим именом. Данас у богослужбеним књигама знамо да је кондак са икосом на Божић дело овог аутора. Такође се може претпоставити да већина кондака са икосима на велике празнике такође припадају овом песнику. Осим тога, њему се приписују „хвалитне стихире” за 20. децембар. Митрополит Софроније сматра да је низ строфа из великих кондака сачуван су у нашим богослужбеним књигама под видом сједалних. Он као пример наводи (из Октоиха): „Гроб Твој, Спасе…”, „Жени ко гробу…”, „Благообразниј Јосиф…”, „Мироносицам женам…”. Затим из Пентикостара сједален у недељу Мироносица и мноштво из Триода и Минеја. Учени грчки митрополит то је могао установити захваљујући акростиху који је сачуван у поменутим песмама као и по разним указима у рукописним богослужбеним кодексима које је он истраживао у разним грчким манастирима и европским библиотекама.

Патријарх Сергије Константинопољски, познат је као аутор акатиста Пресветој Богородици сачињеног око 626 године. Како је већ речено, његово ауторство се оспорава, али како видимо, овде више постоји настојање да се његово ауторство оспори због Сергијевих јеретичких настројења него ли на некој научној критици.

Свети Софроније Јерусалимски (+638) познат је по борби са монотелитима а у историју црквене поезије улази као аутор низа песама:

1. Самогласни на Царске часове Божића.
2. Самогласни на Царске часове Великог Петка.
3. Стихира на Великом освећењу воде.
4. Молитва на Великом освећењу воде „Троице Пресушчнаја, Преблагаја…”.

Трећи период – преовладавање канона (од VIII века)

Та етапа у историји црквеног песништва карактеристична је превасходно због увођења нове форме богослужбених песама – канона. Осим тога, писци те епохе саставили су и мноштво стихирa, тропара, свјетилних… О самом канону као типу песме, већ је било речи.

Први ко је почео да саставља каноне био је свети Андрија Критски. До њега у опште није било пуних канона, већ само појединачних песама, 8. и 9. обавезно и можда још по нека.

У овом периоду обично се препознају три школе песништва: Саваити, Студити и Итало-грчка школа. Осим тога постоји и низ поета који се не могу сврстати ни у једну од поменутих школа.

Прва група, Саваити, тесно је повезана са манастиром светог Савве Јерусалимског и с тамо насталим типом пустињачко – општежитељског монашког живота из кога је и настао познати Типик светог Савве. Друга група, Студити, су, пак, тесно повезани са обитељи преподобног Теодора Студита у Константинопољу, с његовим Типиком, са борбом за иконопоштовање. Итало-грцима припада ред поета из области Велике Грчке који су превасходно били концентрисани око Сиракузе. Спасавајући се од терора иконоборачких императора, они су своју песничку делатност развијали управо у тим местима.

По садржају и формама песништва, Студити су најпознатији као аутори аскетско-моралних песама, тропесама Посног Триода, разних умилитељних тропара и сједалних, песама у част Пресвете Богородице (нарочито Крстобогородичних) и подобних. Саваитима претежно припадају канони на велике празнике и попразништва, као и стихире на те празнике. При томе неки аутори више су наглашавали догматску страну док су други разоткривали унутрашње-субјективну страну.

 Школа Саваита

Свети Андреј Критски (Критски по имену своје архијерејске катедре) или Јерусалимски (по свом происхођењу из Лавре светог Савве Јерусалимског). Живео је од 650 до 726 године. Њему се приписује:

1. Велики Канон, који се назива великим због тога што садржи око 250 тропара. То је његово најпознатије дело и могуће га је сматрати за једно од најбољих дела светске литературе.
2. Трипеснац на повечерју Цветне недеље, исто као и трипеснац у прва четири дана Страсне седмице.
3. Канони на Лазареву суботу, у Недељу жена мироносица, на Рођење Пресвете Богородице, на светог Јована Крститеља…
4. Самогласне стихире на Божић, Воздвижење, Сретење, Петровдан и св.Андреја Првозваног.

Свети Јован Дамаскин (+745), монах манастира Св. Саве Освећеног, исповедник за свете иконе и богослов – ништа мање значајан поета од светог Андреја. Ако је Андреј први химнограф у области канона, тада је свети Јован Дамаскин у том правцу начинио највећи напредак. Он је написао много више канона, мада су његови канони, како смо напоменули, краћи од Андрејевих и он се не придржава одређеног броја тропара. Јован се удаљује од библијских тема, слободнији је у изразу и често се користи мислима из дела светог Григорија Богослова. По форми коју употребљава види се да је добро познавао класичну поезију. Немогуће му је приписати цео Октоих, као што се раније чинило, једноставно због тога што су песме које су њему приписиване заправо дела других аутора (Павла Аморејског, Лава Мудрог, Јосифа Химнографа и других), а такође и због тога што стил Октоиха није уједначен.

Поред великог броја песама из Октоиха, Дамаскину припадају:

1. Канони на Божић, Богојављење, Педесетницу.
2. Канон на Пасху, Вазнесење, Преображење, Благовести, Успење, на спомене светих Апостола и светитеља: Василија Великог, Григорија Ниског, Иполита, Епифанија, Златоуста и многих преподобних и мученика, у појединости – канон у част преподобног Романа Слаткопојца.

Свети Косма, епископ Мајумски (у Финикији), познат је још и као Јерусалимски или Агиополит, јер је дуже време заједно са Јованом Дамаскином провео у Јерусалимској Лаври светог Савве. Упокојио се око 743 године.

Њему припадају:

1. Канони на Успење Пресвете Богородице, на Божић, на Воздвижење, Сретење, Богојављење, Преображење, Педесетницу и у појединости интересантан канон на Улазак Христов у Јерусалим. Уопште гледано, он је заједно са Дамаскином писао поменуте каноне на велике празнике тако да канони једног надопуњују каноне другог, јер један је акценат стављао на унутрашњи смисао догађаја док је други повествовао о његовим спољашњим особеностима.
2. Трипеснаци на прве дане Страсне седмице.
3. Канон на Велики Четвртак (интересантан по мислима и форми).
4. Четворопеснац на Велику Суботу (доцније допуњаван до обима од девет песама).
5. Канон у дане: светог Григорија Богослова, Јосифа Обручника, цара Давида, великомученика Георгија и др.

Свети Стефан Саваит (VIII век) написао је каноне на: Обрезање Господње, преподоног Кириjака Отшелника, преподобне оце који су пострадали у нападу на обитељ светог Савве.

Сергије Агиополит, савременик цара Теофила (829 – 842), мада није „саваит” у садашњем смислу те речи, по времену и свом палестинском пореклу ипак може бити прибројан тој групи. Написао је: Стихире на Божић и на Ваведење Пресвете Богородице.

 Студитска школа

Основан у V веку од стране римског патриција Студија, манастир у Константинопољу убрзо постаје центар духовног живота, a нарочито се истакао у време иконоборачких смутњи. Из тог манастира потиче читав низ црквених песника и мелода.

Преподобни Теодор Студит (+826), најпознатији игуман овог манастира. Предање му приписује састављање Посног Триода, што може бити прихваћено са извесним примедбама. У сваком случају, његово учешће у састављању те богослужбене књиге је неоспорно. Теодору припада низ канона и трипеснаца које се налазе у Триоду. Рецимо: канони у суботу месопусну и сиропусну. Њему припадају и четворопеснаци на 2, 3, 4. и 5. суботу Великог Поста и још 35 трипеснаца из Посног Триода. Упоредо са тим, у богослужбеним књигама његовим именом су потписане и многе стихире.

Карактеристиком студијског стваралаштва јављају се „Богородични” у многим канонима, а особито „крстобогородични” који се певају на службама среде и петка током читаве године.

Јосиф Студит (+830), брат Теодоров, исповедник и архиепископ Солунски, заједно са братом узима учешће у састављању и допуни песама из Посног Триода. У појединости, њему се приписује канон у Недељу блудног сина, четворопеснаци у недеље Великог Поста и трипеснаци за пет дана Сиропусне седмице.

Међу мање познатим студитима, потребно је поменути: Светог Николу, исповедника и игумана Студијског (наслеђује преподобног Теодора), сачинио је стихире за прву седмицу Великог Поста и канон светом Теодору Стратилату.

Климент Студит, наследник игумана Николе. Њему припадају канони у част Ефеским Отроцима, пророку Мојсију, архистратигу Михаилу и канон у недељу пред Божић.

Кипријан Студит, углавном пише стихире, а најпознатије су: на Воздвижење, предпразништво Божића, у част светог Симеона Столпника, архистратига Михаила, Јефрема Сирина, Четрдесет мученика, светог Прокопија и низ других стихира.

Монах Теострикт, саставио је познати „Молебни канон Пресветој Богородици” („Многими содержим напастми…”). Тај канон се чита на многе полијелејне празнике када је прописан канон Богородице.

Теофан Начертани (грч. Grapto,j), исповедник и митрополит Никејски (упокојио се око 843 године). Назван је тако јер су иконоборци унаказили његово лице исписавши на њему богохулне речи због Теофанове борбе за заштиту икона. Његовом перу припада више од сто канона, од којих су најпознатији: канон на опелу, на Преполовљење Педесетнице, канон у част Светог Духа (на други дан Тројица), у Недељу православља и део канона на Лазареву Суботу, као и многи други канони и стихире у част разних светитеља.

 III. Итало-грчка школа

Овај „правац” црквене поезије развијао се у области Велике Грчке: на територији Јужне Италије, Калабрије и Сицилије. Припадници ове школе у први план избијају нарочито у периоду иконоборства, мада су и од раније позната нека имена, као:

Георгије, епископ Сиракузе, који је рођен на Сицилији, те се због тога понекад назива и Сикелиот (упокојио се око 669. године). Написао је стихиру светом Димитрију Солунском, Јакову Персијанцу и Порфирију Гаском.

Арсенијe, епископ Керкирски, тј. Крфски, поета из IX века. Познат је као аутор канона на јелеосвећењу, неких стихира у част архистратига Михаила, апостола Петра и Павла и пророка Илије.

Јосиф Песнописац или Химнограф (+983). Назив Химнограф добија, као и неки други песници, због тога што је за разлику од мелода, он састављао само речи црквених песама, док су „мелоди” састављали и мелодију за своје песме. Химнографи су користили већ постојеће мелодије, што указује на извесно гашење стваралаштва и подражавање већ створеног. Јосиф Песмописац се може сматрати једним од најплоднијих, ако не и најплоднијим песником јер он је заиста саставио огромну количину канона. Углавном су то сви канони (тј. 48) на седмичне дане недеље који се налазе у Октоиху. Затим, ту је око 30 трипеснаца Посног Триода, тропари Пресветој Богородици из пасхалног канона, канон Вазнесењу, канон у недељу Самарјанке, низ четворопеснаца Цветног Триода (у суботње дане). Јосифу се такође приписују канони предпразништва Сретења, Божића, Рођења и Успења Пресвете Богородице, Ваведења, Воздвижења. Реч је укупно о 175 канона, 30 трипеснаца, 6 четворопеснаца – укупно 211 црквених песмама. Његовим трудом и трудом Теофана Начертанога, допуњен је Октоих и доведен је до садашњег облика. Једном речју, Јосиф Песмописац сматра се последњим великим црквеним песником који је стварао каноне.

Марко, монах из Лавре светог Савве, економ Цариградске Велике цркве, потоњи епископ Идрутски или правилније, Отрантски (Јужна Италија), познат је и као састављач тропара у канону Велике Суботе. Ирмоси тог канона (од 1. до 6.) приписују се Касији, док је тропаре писао монах Марко, а к тим песмама придодаје се и четворопеснац Косме Мајумског. Марко је написао и молитву Пресветој Тројици у недељној полуноћници, али више од свега познат је као аутор и састављач уставних напомена о правилима повезивања служби у случају поклапања празника и то су тзв. „Маркове главе” које се напомињу посебном скраћеницом – „МРК” на страницама нашег Типика.

 

1. Остали писци грчке црквене поезије

Осим три поменуте школе, у последњем периоду грчког црквеног песништва било је прилично аутора које је немогуће уврстити ни у једну од указаних школа, али који су са друге стране оставили важан траг у историји нашег богослужења. Ту припадају:

Касија или Касијана, Икасија, монахиња из IX века, како видимо, једина жена чији су стихови удостојени да буду уврштени у богослужбене књиге. По предању, она je требала да се уда за цара Теофила (829 – 842) али до тога није дошло. Написала је следеће песме:

1. Поменуте ирмосе 1. – 6. песме канона Велике Суботе.
2. Стихиру на Божић „Августу јединоначалствујушчу…”.
3. Стихиру на Велику Среду: „Господи јаже во многија прегрешенија…”.
4. Стихире на дане мученика Гурија, Самана и Авива, рођење Јовна Крститеља, мученика Авксентија, Евгенија, Ореста.

Методије, исповедник и патријарх Константинопољски (+846), написао је чин „торжества Православија” и стихире у част светог Константина и Јелене.

Патријарх Фотије Цариградски (+891), написао је канон светом Теофану Исповеднику и чин малог освећења воде.

Георгије, митрополит Никомидијски, написао је низ канона и то: предпразништву Благовести, Недеље Митара и Фарисеја, Ваведења, предпразништва Богојављења и низ других.

Анатолије, епископ Солунски (IX век), аутор је, према мишљењу неких научника, „анатолијевих” стихира из Октоиха, а написао је и низ стихира: на Божић и његово предпразништво, на Успење и Рођење Пресвете Богородице, светом Димитрију Солунском и друге.

Император Лав Мудри (+911), ученик патријарха Фотија, такође је познат и као црквени оратор и поета. Појављује се као аутор 11 јеванђелских стихира на недељном јутрењу, парафразирајући у њима садржај јутарњих Јеванђеља. Ту су затим и стихире на Лазареву Суботу, на 16.август и низ других, али као неоспорно најпознатије дело, потребно је напоменути стихиру на Слава и ниње на „Господи возвах” у Недељу Педесетнице: „Придите, људије, Триипостасному Божеству поклонимсја…”. Мада се она у нашој богослужбеној употреби не назива „догмтиком”, слободно би могла да понесе тај назив јер на предиван начин и кратком формом излаже суштински садржај тринитарног догмата.

Симеон Метафраст (+970), аутор је канона преп. Марије Египћанке и предивног канона на „Плач Пресвете Богородице” који се чита на повечерју Великог Петка. Он је такође написао и неколико молитви пред причешће.

Јован Мавропод, митрополит Евхаитски, поета и научник који је живео у XI веку. Написо је низ канона а међу којима су: на Три јерарха, Анђелу Чувару, два канона Пресветој Богородици на повечерју (у среду 2. и б.глас). Познат је и због своје делатности на Минејима.

Свети Григорије Синаит (+1311), аутор „Троичних тропара” и канона у част Крста Господњег.

Никифор Калист – Ксантопул, писац из XIV века, аутор је службе „Живоносном Источнику”, а такође и многих синаксара Посног и Цветног Триода. Осим тога, бавио се писањем тумачења неких богослужбених песама.

Филотеј Кокинос, патријарх Константинопољски (+1376), написао је канон светом великомученику Димитрију и службу светом Григорију Палами. Он је и увео у устав обичај да се празнује спомен на овог великог заштитника исихазма. С именом патријарха Филотеја везане су још неке молитве које се читају у време непогода. Познат је такође и по свом труду на уређењу поретка литургијског чина. Сачувано је много његових „диатаксиса” – тј. устава литургије. С њим је повезана већина литургичких промена у Византији које су затим прешле у друге области Истока, али и у Русију преко његовог ученика, митрополита Кијевског, Кипријана.

Наравно да се са овим именом не завршава историјат песништва источне цркве, мада у потоњим временима све више преовладава фактор опонашања што је нарочито приметно после Јосифа Песмописца, када је песничко стваралаштво у стагнацији и паду, мада Црква наставља да живи прослављајући своје нове светитеље, стварајући службе, али не дајући ништа ново ни у смислу форме ни у погледу садржаја.

 

1. Историја црквеног песништва код Срба

Дела српских писаца богослужбене поезије углавном су везана за службе светим Србима. Ови свети су углавном владари средњовековне Србије из разних династија, највише из династије Немањића, затим архиепископи и патријарси, те разни испосници и подвижници. Када би који Божији угодник био проглашен за сваца или као такав поштован у народу, писана му је служба и житије. Ово поштовање често није долазило до изражаја одмах након смрти светога, већ касније, после више година, обично када би се појавила прва чудеса на његовом гробу. Стога имамо службе светим Србима које су написане убрзо после њиховог упокојења, али и оне које су написане много касније, чак и по неколико векова. Службе, песме и похвале су писане под утицајем византијског црквеног песништва и по узору на богослужбене песме византијских песника сабране у Минејима. Приметно је да се ради о истом обиму и дужини, истој фразеологији и рефренима као и код византијских песама истог типа, једино што се мењају географске одреднице и уносе неки детаљи из живота светог коме се саставља служба.

Од писаца богослужбене поезије код Срба поменимо следеће.

Свети Сава Немањић (1174 – 1235), први архиепископ српски. Написао је Службу светом Симеону Мироточивим. Служба је највероватније написана у Студеници између 1209. и 1213. године – после преношења Симеонових моштију из Хиландара и Савиног постављања за игумана студеничког.

Теодосије Хиландарац (XIII век) – написао је Службу св. Симеону, Службу св. Сави, Заједнички канон Спасу христу, св. Симеону и св. Сави, Заједнички канон св. Симеону и св. Сави на осам гласова, Заједнички канон св. Симеону и св. Сави четвртога гласа, Службу св. Петру Коришком и Похвалу св. Симеону и св. Сави.

Данило II Пећки (око 1270 – 1337) – био је хиландарски игуман, епископ бањски, а од 1324. године до свог упокојења архиепископ српски. Написао је две службе – архиепископу Арсенију и архиепископу Јевстатију. Остао је упамћен као писац зборника Животи краљева и архиепископа српских, који су проширили и допунили његови ученици.

Данило III Бањски (око 1350 – око 1396) – био је патријарх српски од 1391. до смрти. Још док је био монах у манстиру Бањској, задужбини краља Милутина, написао је Службу св. краљу Милутину (око 1380.). После Косовског боја написао је неколико дела посвећених св. кнезу Лазару – Похвално слово, Пролошко житије, Службу и Повесно слово.

Јефрем (+ 1400) – бугарског порекла, подвизавао се дуго година по разним испосницама у околини Пећи. У два наврата је био на положају патријарха српског (1375 – 1380 и 1389 – 1391), после чега се повлачио поново у испосницу. Он је саставио три канона – Христу, Богородици и Канон за цара, и сто седамдесет осмогласних стихира у четири нарочито компонована низа: Богородици (два низа), Христу и Крстобогородичне стихире. У Канону за цара налази се и најдужи акростих у старој српској књижевности: О цару мољеније Цару Христу приносит Јефрем.

Марко (1360 – 1411) – епископ пећки, савременик Косовског боја. Написао је две службе – архиепископу Никодиму (који је архиепископовао од 1316. до 1324. године) и патријарху Јефрему.

Григорије Цамблак (1364 – око 1440) – родом из Бугарске. После пада Бугарске под Турке прешао је у Србију, где је почетком XV века био игуман деченски. 1409. године је отишао у Русију и тамо изабран за митрополита кијевског, на којој дужности је остао до 1419. Док се налазио у Дечанима написао је Службу св. Стефану Дечанском.

Димитрије Кантакузин (XV век) – потомак чувене византијске фамилије који је живео у Новом Брду. Саставио је Канон повратку моштију св. Јована Рилског из Трнова у Рилски манастир (што се догодило 1469. године). Неки сматрају да је написао читаву службу Повратку моштију. Поред овога написао је Молитву са умиљенијем Пресветој Богородици, Похвално слово великомученику Димитрију и Похвално слово св. Николи.

Генадије Хиландарац (XV век) – написао је око 1470. године Службу св. Петру Атонском. Име аутора сачувано је у акростиху канона.

Поп Пеја (XVI век) – свештеник из Софије. Написао је Службу светом новомученику Ђорђу Кратовцу, чијег је страдања био очевидац у Софији 1515. године.

Пајсије Јањевац (око 1550 – 1647) – био је митрополит новобрдски, а од 1614. до упокојења патријарх српски. Написао је Службу светом Симону (краљу Стефану Првовенчаном – упокојио се 1227 г.) и Службу светом цару Урошу (+ 1371.)

Јован Ђорђевић (XVIII век) – био је митрополит карловачки од 1769. до 1773. године. Саставио је Стихиру српским светитељима.

Василије Јовановић Бркић (XVIII век) – је био патријарх српски од 1763. до 1765. године. Након свргавања годину и по дана је провео као заточеник на Кипру. У међувремену је дошло до укидања Пећке патријаршије (1766.). Након ослобађања из заточеништва одлази у Црну Гори где је боравио до 1769. године, после чега је пошао у Русију. За време боравка у манастиру Острогу написао је Службу св. Василију Острошком (који се упокојио 1671. године).

Михаило Јовановић (1826 – 1898) – био је митрополит београдски у два наврата (1859 – 1881 и 1889 – 1898). Делао је много на разним пољима црквеног живота. Његови химнографски радови су Служба св. Стефану Пиперском и Служба св. Петру Цетињском.

Поред дела наведених химнографа, чија имана су остала забележена, постоји више служби светим Србима које су дело непознатих аутора. Тако нпр. читав низ служби сремским Бранковићима: Служба Стефану Бранковићу, Служба архиепископу Максиму, Служба мајци Ангелини, Служба деспоту Јовану и Заједничка служба светим деспотима Бранковићима, које су настале у XV и XVI веку, дело су непознатих монаха из сремских манастира, углавном из манастира Крушедола. Службу св. Јоаникију Девичком је написао непознати монах из манастриа Девича средином XV века, Службу св. Стефану Штиљановићу напознати монах из Шишатовца, итд.

Ради лакше употребе на богослужењу ове службе су сабиране у зборнике који се називају Србљаци. Само име зборника казује нам да су ту могу на једном месту наћи службе светим Србима. Било је више издања Србљака са различитим бројем служби у њима.

1. Раковачки Србљак је рукописна књига у којој се налази дванаест служби. Написао га је 1714. године монах Максим по заповести Теофана, игумана сремског манастира Раковац.
2. Римнички Србљак је штампао епископ арадски Синесије Живковић 1761. године у Римнику, у Малој Влашкој. У њему се налазе исте службе као у Раковачком Србљаку и још Служба св. Арсенију Сремцу. 1765. године овај Србљак је прештампан у Москви о трошку Правитељствијушчег синода.
3. Београдски Србљак је штампао митрополит Михаило Јовановић 1861. године. У њему је поред служби из Римничког Србљака додато још десет нових.
4. Последње издање Србљака приредио је епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски) 1986. године.

 

РАЗВОЈ ПРАЗНИКА

Говорећи о историјском развоју празника у Цркви, најбоље је прихватити уставну поделу богослужења на три круга: дневни, седмични и годишњи.

I ДНЕВНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

Хришћани, као и Јудеји и многобошци, уобичавали су да се моле у одређене моменте дана и ноћи. Ова лична молитва, која је вршена слободно и у већини случајева импровизовано, временом је попримила форму служби, односно молитава које су имале конкретан садржај и вршене су у храмовима од стране целокупне хришћанске заједнице. Тако је временом формиран систем свакодневних богослужења, која се називају „богослужења дневног круга”. Богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ. Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана. Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру.

Што се тиче начина рачунања времена следи се древни начин његовог мерења, који и данас важи у Светој Гори. Почиње се од заласка сунца (дванаести час дана) или од изласка сунца (дванаести час ноћи). Према томе, шести час ноћи је поноћ, док је шести час дана подне. Овај начин рачунања времена не поклапа се са данашњим, које има за основу поноћ. Међутим, у случајевима равнодневице, ако се узме да је излазак сунца у 6 сати ујутру, први час се подудара са 7 сати ујутру, трећи – са 9 пре подне, шести – 12 (подне), и девети – са 3 поподне, итд.

У Православној Цркви формирана су два типа богослужења дневног круга: такозвани „певани” (avsmatiko,j) или „парохијски византијски” или „мирски”, који је антиохијског порекла, а важио је у парохијским храмовима, и „монашки” (monaciko,j), „манастирски”, јерусалимски” или „светоградски”, који у основи води порекло из Лавре светог Саве Освећеног и по њему се служило у манастирима. Данас је превладао монашки типик и у парохијама, али се практикује у скраћеном облику. Певани типик је већ у X веку, из више разлога, заувек изгубио своје место у парохијама, а од XV века престао је у потпуности да се употребљава. Међутим, извршио је значајан утицај на монашку литургијску праксу, тако да се може говорити о делимично мешаном типику.

а. Певана богослужења

„Певаним” („avsmatike,j”) су се називала парохијска богослужења, зато што је у њима доминирала песма (a=sma), односно појање, и то углавном, псалама из Псалтира. Будући да је певање било од стране верног народа, односно од стране целе заједнице, под руководством појаца, и да народ није могао да зна напамет псалме, нити да у време богослужења употребљава литургијске књиге, појање је било регулисано на такав начин да одговара реалним парохијским потребама и могућностима верника. Тако је псалме мелодично читао чтец или неко из хо-ра, а верни народ је понављао такозвани „припев” (рефрен – грч. evfu,mnion). Рефрен је био или једна реч, као што је „Алилуја”, или једна фраза, као што је „Услиши ме, Господе”, „Спаси нас, Господе”, „Избави ме, Господе”, „Теби доликује песма Богу”, и сл. Постојали су и опширнији припеви, као што је „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас”, „Спаси нас, Сине Божији, који ти појемо: Алилуја”, па чак и кратки тропари, као што је „Христос васкрсе…”, тропари, и др. Једноставан начин појања и лакоћа памћења ових кратких химни, заједно са честим понављањем истих текстова, олакшавали су заједничко појање. На сличан начин су певани и прокимени, алилујари, трисвета песма, причасни, итд. Чтец је опет читао псалам, а народ је, на сваки стих, понављао стих прокимена или „Алилуја” једанпут, двапут или трипут, или стих причасна.

Појање је било антифоно, односно респонзорно, у два хора. На тај начин понављање истих химни није умарало, него је, напротив, заједничко учествовање давало живост сабрању и одржавало пажњу верног народа.

Псалми Псалтира били су подељени на 72 антифона, али су из њих били изузети они псалми који су били у сталној употреби на богослужењима, а сваки антифон је имао унапред одређени припев. Непарни бројеви антифона (1, 3, 5, и тд.) имали су за припев „Алилуја”, док су се код парних (2, 4, 6, итд.) смењивали они припеви које смо напред поменули („Помилуј ме, Господе”, „Избави ме, Господе”, итд.). Са овом поделом на антифоне омогућавано је „обртање” Псалтира једанпут у току једне или две недеље. Дванаест антифона је појано на јутрењи, a осам на вечерњи.

Уопште, структура појаних богослужења била је артикулисана на основу система антифона. Сва појана богослужења почињала су возгласом „Благословено царство…”, који је изговарао свештеник, следила је велика јектенија од стране ђакона, свештеничка молитва и возглас, и појао се антифон који се завршавао речима „Слава… И сада” и наглашенијим (јачим) понављањем припева или тропара („сила” – грч. du,namij). Други, трећи и остали антифони додавани су на исти начин, односно: јектенија од стране ђакона (мала – „Опет и опет…”), свештеничка молитва и возглас и антифон, итд. У првом делу свете Литургије, када се по правилу поју антифони, задржао се овај систем антифоног појања са древних појаних служби. Исто тако, мале јектеније са возгласима, које се произносе после сваке песме канона на пасхалној јутрењи, дају нам слику на који начин су се ђакони и свештеници укључивали у певана богослужења. Подразумева се да је учествовање ђакона и свештеника у певаним службама било обавезно.

У суштини, постојала су само два певана богослужења: вечерње и јутарње и трајала су отприлике по сат времена. На празнике, као и обичним данима Велике Четрдесетнице, служена је панихида (грч. pannuci,j ) у раним јутарњим сатима, као нека врста малог свеноћног бденија, која је трајала отприлике један сат. Обичним данима Велике Четрдесетнице, када није служена света Литургија, негде пред подне вршено је једно богослужење које се звало „тритекти”(triqe,kth) или „тритоекти” (tritoe,kth – трећешести час) – час између трећег и шестог часа дана. Тако имамо два времена молитве током целе године – на почетку дана пре почетка посла (јутрење) и по завршетку радног дана (вечерње). Током Велике Четрдесетнице дају се две нове прилике за вршење богослужења – пред ручак (тритекти) и после вечере (панихида). Аналогно удвостручавање богослужења имамо, што је било и за очекивати, и у празничне дане са празничном панихидом увече и са светом Литургијом пред подне. Према томе, певани типик је и у погледу броја богослужења, и у погледу њиховог трајања, и у погледу њихове структуре, као и у погледу времена њиховог вршења, био производ градских и сеоских цркава, односно парохија.

б. Монашка богослужења

У манастирима су се, као што је било и за очекивати, развила многобројнија, дужа и сложенија богослужења дневног круга. Монаси су имали, као своје главно дело, служење Богу, живели су око храма, а манастирска послушања су била регулисана на основу типика богослужења. У парохијама је супротно, односно богослужења су била подређена свакодневним пословима верника. Монашка богослужења су, нарочито после развоја химнографије и система празника, постала садржајно веома богата, богословски дубока, али зато и прилично сложена. Псалтир је и овде постао основно језгро богослужења. Псалми се обично читају антифонски или их чита цела монашка заједница, али без припева, него стих за стихом. Монаси су Псалтир знали напамет. Међу последње стихове псалама убацивани су тропари (стихире). Исти је случај и са девет библијских песама на јутрењу, у које су уметани тропари канона. У континуираном појању Псалтира, који је подељен на двадесет катизми, које би се отпевале једном или двапут у току недеље, или чак једном дневно, после појања трију целина (антифона) псалама, које су певане антифонски од стране свих, уметани су тропари у циљу предаха братије, такозвани „сједални”. Богослужење је обухватало читање из светоотачких текстова, синаксара и читања из Светог писма, молебана, итд. Ако је братство имало свештеника, произношене су и јектеније на својим местима, а ако не, онда је богослужење вршило само братство. Певани типик није имао ову еластичност.

Монашко богослужење се доста разликовало у зависности од простора и времена, да би после иконоборства у свим манастирима превладао Типик Лавре светог Саве Освећеног код Јерусалима, са јаким студитским утицајима, али и са специфичним разликама од манастира до манастира. Монашки Типик је постепено усвојен и од стране парохијских храмова, али са озбиљним утицајима певаног Типика, као и са значајним – званичним или незваничним – скраћивањима како у погледу броја богослужења, тако и у погледу њиховог садржаја. Ово је било и за очекивати, будући да монашко богослужење захтева дневно осам сати, док у парохијским храмовима није било на располагању ни половина од тога, и то само недељама и празницима.

Немамо простора да сада наводимо све проблеме – историјске и литургијске – који се тичу монашких богослужења и савремене парохијске праксе. Међутим, Типик светог Саве Освећеног претпоставља потрагу за решењима унутар монашких заједница које су удружиле рад и молитву. Тако је дан подељен на интервале молитве, рада и одмора, и свему од овога је посвећено отприлике по осам сати. Дневно се врши седам (или осам) богослужења, због светости броја, и то:

1. Вечерња (око заласка сунца)
2. Повечерје (после вечере)
3. Полуноћница (у шести час ноћи)
4. Јутрења (која је спојена са полуноћницом)
5. Први час (у продужетку јутрење – око 7 сати ујутру)
6. Трећи час (у 9 сати ујутру)
7. Шести час (у подне)
8. Девети час (у 3 сата поподне)

Осам је богослужења, али да би их било седам (према речима Псалмопевца: „Седам пута на дан хвалио сам Те…” Пс. 118, 164), или се повечерје сматра приватним богослужењем или се први час рачуна као једно богослужење са јутрењом. Постојале су и тенденције повећавања броја богослужења додавањем допунских богослужења полуноћници и часовима – такозвани „међучасови”. Међутим, ова богослужења, изузев међучаса полуноћнице (служба за упокојене), врше се само у одређене дане поста.

У богослужења дневног круга не убраја се света Литургија која је вршена, када је вршена, у празничне дане после шестог часа, а у дане поста после деветог часа, заједно са вечерњом. Са вечерњом је била спојена и Литургија пређеосвећених дарова током Велике Четрдесетнице, у дане у које није дозвољавано да се врши пасхална тајна свете евхаристије, због покајног карактера тих дана. Ако одређена монашка заједница није имала свештеника, братство се причешћивало на изобразитељној, и то опет после деветог часа у дане поста, а у остале дане после шестог часа.

II СЕДМИЧНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

Нема сумње да је недеља (Kuriakh, – дан Господњи) – седмична Пасха Цркве – најстарији хришћански празник. У јудејству је субота била богоустановљени дан починка. Верно држање суботе представљало је потврду верности Божијем Закону, заједно са обрезањем, које је било карактеристични знак припадности Божијем народу, што значи и учествовања у Његовом завету и обећањима. Господ је жестоко реаговао на формализам у држању Закона и потчињавање Божијег Закона људским предањима (Мт. 15, 3, 6). Најсмелији подухват ране Цркве је био премештање Дана Господњег са седмог на први дан седмице. Дан починка налази своје испуњење у смрти Господа Који „суботствује” у гробу, дарујући нам ново „суботствовање” (Стихире на хвалите Велике суботе). Субота постаје пророчка слика Господњег погребења које води ка васкрсењу из мртвих у први дан недеље, у дан стварања светлости и новог стварања у Христу. Први, али и осми, праслика (tu,poj) будуће седмице и вечности. Замена суботе је „нужно” имала за последицу и „замену Закона” (Јевр. 7, 12) и отварање ка новом свету благодати и царства Божијег. Управо је јављање Христа, који је „био мртав и ево жив је у векове векова” (Откр. 1, 18), у дан васкрсења „међу” својим ученицима (Јн. 20, 26), дало васкрсни елемент сабрањима „у први дан недеље” (Дап. 20, 7; 1. Кор. 16, 2), који је већ крајем I века назван „недеља” (Kuriakh,). Од тада па до данас недељно васкрсно сабрање, и евхаристија која се тада врши, представља средиште живота васељенске Цркве, њену седмичну Пасху.

Постепено су и остали дани јудејске недеље стекли одређени празнични садржај. Субота, или настављајући јудејско предање, углавном у јудеохришћанским заједницама, или под директним каснијим утицајем Старог завета, задржала је полупразнични карактер. Суботом се није постило, бар на Истоку, и служила се света Литургија чак и у алитургичном периоду Велике Четрдесетнице. Првобитна идеја уздржавања од послова, и нарочито Господње пребивање у гробу, довели су до тога да буде посвећена спомену мртвих. Среда и петак су већ у постапостолском периоду, према сведочанству „Учења Дванаесторице Апостола” (VIII књ.), били посвећени спомену Господњих страдања и као дани поста заменили су постове побожних Јудеја („двапут седмично” – Лк. 18, 12; тј. понедељак и четвртак). Касније је понедељак посвећен спомену анђела, уторак светом Јовану Крститељу, а четвртак апостолима и светом Николају.

III ГОДИШЊИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

Годишња Пасха (Pa,sca) је наслеђена из јудејског предања као главни и велики празник, „празник над празницима” и „славље над слављима” (Јован Дамаскин: Канон на Пасху, ирмос 8. песме). Прелазак преко Црвеног мора и прелазак из Египта ропства у земљу слободе, што је представљало историјски садржај јеврејске Пасхе, сматран је за праслику и покривен је преласком Господњим, а кроз Њега и људског рода, из смрти у живот кроз Његово Васкрсење из мртвих. Зато, напуштајући 14. нисан, датум јудејске Пасхе, без обзира на инсистирање на овом датуму Цркава Мале Азије „кватродецимана”, Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, пошто је дан празновања Пасхе преместила на недељу после јеврејске Пасхе, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт. Међутим, карактеристично је да је Црква остала верна јудејском начину израчунавања дана празновања Пасхе, без обзира на тешкоће на које се наилазило у изналажењу 14. нисана (пуног месеца првог пролетњег месечевог месеца јеврејског календара) и у усклађивању месечевог и сунчевог римског календара.

Око Пасхе, као средишта, постепено се развио систем празника који од ње зависе, Велика седмица Господњих страдања, са споменом васкрсења Лазаревог у суботу пред Велику недељу, и споменом свечаног Христовог уласка у Јерусалим (Цветна недеља – Цвети), три припремна дана (Велики понедељак, Велики уторак и Велика среда) и три главна дана (Велике недеље), односно Велики четвртак – дан установе Свете евхаристије, Велики петак – дан страдања и крсне смрти и Велика субота – дан Христовог погреба. Светла недеља је јединствен пасхални празник. На основу приповедања и хронолошког одређења које нам дају Дела Апостолска, у четрдесети дан после Пасхе празнује се Вазнесење Господње (VAna,lhyij), а у педесети Педесетница (Penthkosth,). Средишњи дан пасхалног периода задобио је нарочити сјај и истакнут је као празник Христа учитеља, који је „о половини Празника” (отуда и назив празника Преполовљење Педесетнице) учио у Јерусалимском храму (Јн. 7, 14; видети, такође, химнографију и синаксар Преполовљења Педесетнице). Ово је био и велики празник храма Божије Премудрости, Велике Цркве Цариградске (Свете Софије). Јудејски празник Педесетнице, као дан спомена предаје Мојсијевог Закона и дан приноса првина, преображен је у рођендан Цркве и подсећање на Силазак Духа Светога на апостоле у сионској горњој одаји. И на крају, цео овај постпасхални покретни циклус завршава се празником „свих мученика”, вероватно по аналогији на принос првина на јудејску Педесетницу, који је касније проширен у празник свих светих („Недеља свих Светих”).

Пасхи је у почетку претходио пост од неколико дана, који се врло рано развио у четрдесетодневни (тридесетих година IV века), подражавајући тиме Господњи пост у пустињи, као и друге примере из Старог завета (Мојсија, Илију и др.), али и као принос Богу једне десетине („десетак”) нашег годишњег живота (365 дана, грубо речено 400, подељено на 10 јесте 40 дана). Касније су испред првих 6 недеља постепено додате 3 припремне недеље због светости броја, а и у циљу да се постепено улази у велики пост Четрдесетнице.

Недеље и седмице Велике Четрдесетнице црпеле су своје специјалне теме из јеванђелских перикопа које су читане недељом (ове перикопе нису биле свагда и свуда исте), на пример: из приче о царинику и фарисеју, о блудном сину, о човеку који је допао у руке разбојника, о радницима у винограду, итд. Недеље после Пасхе црпеле су пак свој празнични материјал из перикопа јеванђеља по Јовану, које је од најстаријег доба читано заједно са Делима апостолским у периоду Педесетнице, на пример: о раслабљеном, о Самарјанки, о слепом. Поједине недеље су имале историјске теме, као што је 1. недеља Великог поста – васпостављање поштовања светих икона (Недеља православља), друга – спомен светог Григорија Паламе, трећа – поклоњење часном Крсту, у коју (недељу) је, највероватније, пренет спомен његовог обретења (6. март), прва недеља после Пасхе – неверовање Томино, друга – жена Мироносица, седма – светих отаца Првог васељенског сабора. Касније је у пету недељу Великог поста успостављен спомен преподобног Јована Лествичника и преподобне Марије Египћанке. Ови спомени су пренети у овај дан са 30. марта (преп. Јован Лествичник) и 1. априла (преп. Марија Египћанка).

Целокупан овај циклус празника са Пасхом, као средиштем, у основи следи јудејски (месечев) календар, који у поређењу са римским (сунчевим) одаје утисак нестабилности, покретности, па се стога и зове „покретни циклус празника”. Насупрот њему, „непокретни циклус празника” састоји се од празника чије празновање је успостављено независно од јудејског календара у један непроменљиви конвенционални датум римског сунчевог календара. Многи од ових непокретних празника заузели су место многобожачких, и то првенствено сунчевих, празника са којима имају савршену смисаону и тематолошку подударност. Тако је празник Богојављења (ta. Qeofa,neia), са многоструким теолошким садржајем, као спомен свих оних догађаја кроз које се Бог кроз Христа јавио у свету (рођење, поклоњење пастира и мудраца, крштење, свадба у Кани), почео да се празнује на Истоку 6. јануара, односно у дан многобожачког празника зимске Сунчеве прекретнице, по најстаријем календарском одређењу. У Риму је, међутим, исти овај сунчев празник празнован 25. децембра, према најновијем   одређењу, као празник „непобедивог сунца”. Овај празник је у Риму замењен празником Рођења Христовог (ta. Cristou,genna), који је врло брзо прихваћен и на Истоку. Тако је првобитна тема овог празника подељена и стављена на историјску основу током IV века (Рођење Господње 25. децембра и Крштење 6. јануара). Ова нова празнична шема је прихваћена од стране свих Цркава, изузев јерменске, која до данас држи првобитни, сложени облик овог празника (Божић и Богојављење се празнују 6. јануара као један празник).

На основу празника Божића и хронолошких одређења, цео низ сунчевих многобожачких празника римског календара замењен је хришћанским празницима: пролећна равнодневица (25. марта) замењена је Благовестима, јесења (23. септембра) Зачећем светог Јована Крститеља, док је летња сунчева прекретница (24. јуни) замењена празником Рођења светог Јована Крститеља (Ивањдан). Имамо и друге сличне случајеве замене многобожачких празника хришћанским. Од многобожачке подлоге ових празника током времена су остали одређени народни обичаји, али без нарочитог значаја, јер је већина од њих попримила извесно хришћанско обележје или је потпуно изгубила свој првобитни пагански смисао.

Исто тако, у вези са празником Рођења Христовог 25. децембра, као средиштем, установљен је празник Обрезања (1. јануара) и Сретења (2. фебруара), док је предбожићњи период, по угледу на Пасху, добио припремни пост од четрдесет дана, претпразничну „велику недељу” и претпразничне недеље („Недеља праотаца” и „Недеља отаца”), као и попразничну недељу („Недеља богоотаца“). Развио се, само у мањем обиму, због своје близине Божићу, и претпразнични период Богојављења са једном претпразничном недељом („Недеља пред Богојављење”), сажетом претпразничном „великом недељом” и једним даном поста, као и попразничном „Недељом по Богојављењу”.

Остали Господњи и Богородични празници успостављени су у конвенционалне датуме, углавном у дане освећења великих храмова који су били подигнути у Светој земљи, на оним местима где су се догодили ови свештени догађаји. Тако, на пример, празник Воздвижења Часног Крста (14. септембар), који се развио у еквивалентан са Великим Петком спомен крсне смрти Господње, одређен је да се празнује наредни дан после спомена освећења храма Васкрсења у Јерусалиму (13. септембар). Празник Преображења Господњег празнује се 6. августа, јер је тог датума било освећење Преображењског храма на Тавору. Слично и празник Успења пресвете Богородице установљен је да се празнује 15. августа, јер је у тај дан било освећење Богородичне цркве у Јерусалиму, а празник Ваведења се празнује 21. новембра, зато што је тог датума било освећење храма који се звао „Светиња над светињама”, а који је био подигнут на месту Соломоновог храма од стране цара Јустинијана 543. године, итд.

Календар се постепено допуњује списком спомена разних светих, пророка, праотаца, мученика, јерараха, царева, преподобних мужева и жена који су угодили Богу на разне начине, на разним местима и у разна времена. Дан њиховог спомена је у принципу дан њихове смрти, који је њихов „рођендан” у Христу, али и дан обретења или преношења њихових моштију или освећења храмова у њихову част. Спомени пророка и апостола се најчешће врше неког конвенционалног датума или, што је ређи случај, у дан обретења или преношења њихових моштију. Такав почетак има, на пример, спомен првоврховних апостола Петра и Павла, древни римски празник обретења њихових моштију који је пренет и на Исток.

У каталогу празника имамо, такође, и „саборе” (suna,xeij), односно свечана сабрања верника у част анђела и светих или популарних икона или сродних група светих, као што је спомен светих Атанасија и Кирила, патријараха Александријских (18. јануар), парова Бесребреника (више пута годишње), богоотаца Јоакима и Ане, праотаца, апостола, отаца Васељенских сабора, иако се не карактеришу увек у календару као „сабори”, него као спомени. Међутим, карактеристични су случајеви сабора у част светих личности, које су имале главну улогу у празнованим догађајима свештене историје, који се празнују наредног дана после тих празника и представљају, на неки начин, њихов наставак (Божић – Сабор Пресвете Богородице, Богојављење – Сабор светог Јована Крститеља, Сретење – Симеон и Ана, Благовести – арханђел Гаврило, итд.).

Није неуобичајено ни премештање празника са свакодневних дана на недељу да би се нарочито истакли и да би се дала могућност побожном народу да учествује у саборима. То је, на пример, случај са споменима Светих Отаца Васељенских сабора. У Великој Цркви је било уобичајено да се спомени константинопољских патријараха преносе у недељу која је долазила одмах после дана њиховог спомена. Исто је бивало и са споменима истакнутих светих чији спомен је падао у тужни период Велике Четрдесетнице или Велике Недеље. Ови спомени су преношени на суботе или најближе недеље или на Светлу недељу (Теодор Тирон, Четрдесет мученика, Обретење Часног Крста, преподобни Јован Лествичник, преподобна Марија Египћанка, свети Георгије, итд.). Неки од ових спомена су остали заувек – као што смо видели – на новим својим местима или су удвојени.

Нарочито је интересантно, углавном са пастирске тачке гледишта, праћење великих празника циклусом претпразничних и попразничних дана, који обично траје осам дана, истицање последњег дана попразништва („оданије празника”) и двеју недеља које их окружују („Недеља пред Воздвижење” и „Недеља после Воздвижења”, „Недеља пред Христово Рођење” и „Недеља после Христовог Рођења”, итд.). На овај начин даје се прилика за припрему за дотични празник читањима, проповеђу и химнографијом, као и за усвајање поука дотичног празника у попразничном периоду.

На крају, треба напоменути да је каталог празника Православне Цркве у основи константинопољски. Тамо (у Константинопољу) је попримио своју завршну форму и одатле се раширио по целом православном свету. Из тог разлога било је природно да у њему заузму истакнуто место празници, свети и сабори који имају неке везе са Константинопољем и његовом околином. Међутим, већина и најважнији празници настали су у другим областима, углавном у великим центрима хришћанске васељене – у Риму, у Јерусалиму, у Александрији, у Малој Азији, и др., као што смо видели у случају празника првоврховних апостола Петра и Павла, Преображења, Сретења, Ваведења, итд. У константинопољском каталогу празника налазе се спомени светих који су пореклом из целог хришћанског света – Јевреји, Римљани, Грци, Персијанци, Египћани, Сиријци. Византијски каталог празника је заиста васељенски, плод и одраз живота свете католичанске (саборне) Цркве.

Из горњег кратког прегледа историјског развоја и формирања каталога празника Православне Цркве очигледно је да нису сви празници подједнако древни. Поједини су веома стари, неки су млађи, док су други веома млади. Формирање каталога празника било је постепено и још увек траје, кроз додавање нових празника и нових светих, као што су новомученици, новојављени свети, преподобни и локални свети, и трајаће до краја векова, са сличним допуњавањима. Црква не престаје да рађа свете. То, уосталом, представља ослонац народу Божијем, који се на овај начин уверава да светост није била ствар и привилегија неке прошле епохе и добрих старих времена, не-го сваке епохе, сваког племена и рода. Људи су свагда и свугде исти, а времена су слична. Свете не рађа ни време, ни месго, него „сила Вишњега” који учвршћује Цркву и Дух Свети Који је „осењује” и чини је мајком светих.

IV ПОДЕЛА ПРАЗНИКА ГОДИШЊЕГ КРУГА ПРЕМА ОБИМУ СЛУЖБЕ

У савременом богослужбеном Уставу та подела представља продукт времена када је Типик већ формиран. Из ове поделе изузет је Васкрс – Пасха, пошто је он највећи од свих, празник над празницима. Разреди празника означени су посебним знацима на страницама Устава.

Крст у црвеном кругу је ознака великих празника. Овакав знак имају дванаест Христових и Богородичиних празника (Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење Часног Крста, Ваведење, Божић, Богојављење, Сретење, Благовести, Цвети, Вазнесење, Педесетница, Преображење и Успење) и три празника светих (Рођење Претече, Усековање и празних Светих апостола Петра и Павла). За овакве празнике Типиком је одређено да се служи бденије.

Крст у црвеном полукругу представља ознаку за спомене светих, где је, такође, прописано служење великог бденија. За разлику од великих празника где се поје само празнична служба, код ових се још додаје на јутрењу канон Богородици. Овде спадају, углавном, спомени великих отаца Цркве.

Крст црвене боје је знак полијелејних служби које се врше у част апостола и великих светитеља.

Црвена потковица која са три тачке унутар знака указује на свете који имају службу са великим славословљем.

Тај исти знак али у црној боји указује на шестерик, тј. да се томе светом узима шест стихира на Господи воззвах и по шест тропара на свакој песми канона.

Одсуство било каквог знака јесте напомена да је реч о свакодневној служби.

Потребно је обратити пажњу и на то да Устав, састављајући своја правила о важности служби, и одређујући тиме значај литургичког поштовања, није се свагда руководио општецрквеним карактером, него је приметан утицај локалних стремљења и симпатија ка појединим светитељима. Тако, на пример, свети Јован Дамаскин, који је општепрослављен због својих канона, стихира и других песама, у служби која је њему посвећена нема ни великог славословља, док, рецимо, скоро сви руски и српски свети имају службу са бденијем

***********

Напомене: Скрипта је намењена ученицима петог разреда Цетињске Богословије као наставни приручник за прво полугодиште школске 2010/11 године.

Тематске јединице и поглавља у овој скрипти углавном су преузети из књиге архимандрита Кипријана Керна: „Литургика са химнографијом и хеортологијом“, Шибеник 2007. Поједина поглавља су мало скраћена, а поједине нејасне формулације појашњене.

Поглавље Причастен и поглавља о дневном, седмичном и годишњем кругу богослужења су преузета из књиге проф. Јована Фундулиса: „Литургика I – увод у свето богослужење“, Краљево 2004.

Поглавље о богослужбеном песништву код Срба је састављено на основу књига: „О Србљаку“, Београд 1970. и Станиша Нешић: „Источници – преглед византијског и старог српског песништва“, Београд 1995.

 

 

Цетиње,                                                                                 Приредио

О Лучиндану 2010.                                                         Благоје Рајковић,

предметни наставник Химнографије